После интервјуа са Мирославом Пауновићем, који је одлично прошао, настављамо традицију са тесктовима, односно интервјуима са спортистима из Апатина и околине које имате прилике сваког уторка читати у спортском кутку. Овај пут сам имао прилику и част разговарати са човеком који је направио фантастичну спортску каријеру, која му још траје. Некадашњи рукометаш Партизана, Војводине, Турског Готзепе-а, који је каријеру започео у свом родном граду Апатину, у којем је данас. Мој данашњи саговорник јесте Александар Пилиповић, познатији као Апатинац. Тренутно је члан рукометног клуба „Апатин“, у којем бележи фантастичне наступе и приводи крају припреме пред почетак нове сезоне у Супер „Б“ лиги. Више о каријери Александра, његовим плановима и амбицијама за предстојећу сезону прочитајте у наставку.
Зашто си се од свих спортова одлучио за рукомет, и кад, односно где га кренуо тренирати?
– Рукометом сам се почео бавити у свом родном граду, односно мом матичном рукометном клубу „Апатин“. Другар ми је један дан био рекао да ће отићи на тренинг, да има жељу да се опроба у том спорту, па сам пошао и ја с њим. Ето, и данас сам у рукомету, а надам се да ће тако и остати.
Био си у доста клубова у Србији, а такође си имао и прилику да заиграш рукомет у Турској. Одакле носиш најлепше успомене?
– Искрено, најлепше ми је било у рукометном клубу „Партизан“ Београд. За тај клуб сам навијао, а такође и најлепше успомене ме везују за њега, освојене титуле, путовања разна, фантастични навијачи итд.
Какво си искуство имао у иностранству?
– У Турској сам био кратко, али сигурно незаборавно. То је било практично и моје једино инострано искуство. Одлично сам се снашао, фантастичан клуб, саиграчи коректни, а и такође људи које сам упознао ван клуба су били добри. Играчки сам био задовољан, пружао сам задовољавајуће партије, али опет кажем кратко је било, и због неких других разлога, нажалост, нисмо продужили сарадњу.
Да ли си могао током каријере живети од једне рукометне плате?
– Што се тиче финансија и о томе да ли сам могао живети од рукомета, о томе не волим баш да причам, али да, живети се могло. Рукомет је слабо плаћен, како у Србији, тако и у иностранству, а мислим да је то мало с обзиром ако узмемо сва одрицања и рад једног професионалног рукометаша.
Зашто си одлучио да се вратиш у свој матични клуб?
– Жеља ми је била да у клубу где сам започео своје прве рукометне кораке, да ту и окончам своју каријеру. Можда сам могао изгурати још коју сезону да играм рукомет на нивоу више, али нисам више желео играти за друге клубове, и на моју срећу, вратио сам се у Апатин.
Које су амбиције за сезону која креће наредног викенда, и који су Ваши планови за будућност?
– Циљ је да осигурамо статус Суперлигаша, и да млађе играче афирмишемо, те да се можемо ослонити озбиљније на њих. Што се тиче мојих планова, искрено, нисам човек који нешто планира за далеку будућност, али бих се окушао у тренерским водама.
Александру хвала пуно на издвојеном времену, и желимо му пуно среће, здравља и успеха у даљем животу!
Видан Јеротијевић
