Деда Томи Златиборцу чудили се што сади трње по имању, а сад му завиде: Гаји и продаје биљку која му по сезони донесе 7.000 €

Šipurak

Шипурак су наши људи одувек сматрали коровском биљком и нису је желели близу куће, јер ако шипурак изникне у дворишту зна се да је кућа напуштена и да у њој нико не живи.

Ипак, у једном златиборском селу деда Томислав Селаковић (85) посадио је шипурке на свом имању на ком за једну сезону набере око 2 тоне и заради око 7.000 евра

Томино имање на коме узгаја ову необичну биљку смештено је у пристранку села Сеништа на падинама планине Златибор.

Кад сам размишљао да ли да посадим шипурак, људи су се чудили зашто садим трње на имању кад га и онако има у изобиљу – почиње причу деда Томислав.

Пре пет година, када је кренуо са узгајањем, Томислав је на 60 ари своје очевине посадио саднице шипурка које је добавио са севера Србије. Недостатак искуства и мањак радне снаге, оспоравали су овог домаћина на почетку производње, али их је он убрзо савладао и започео озбиљан бизнис.

– Шипурак ко шипурак, само сто је посађен у редове и на једном месту, онако никакве разлике неме између дивљег и шипурка са мог имања. У рано пролеће крећемо са обрадом, обрезујемо старе гране, окопавамо, ђубримо стаљњаком,прскамо бакарним кречом и припремамо за предстојећу сезону. Највећи део посла јесте када плодови сазре и престоји брање за које често морамо, поред нас из куће, да ангажујемо и раднике – прича овај пољопривредник.

Највећи шпиц зрења шипурака јесте сепрембар, мада у овим високим крајевима некада зна и да закасни. Након завршене бербе тек следи велики посао, а то је производња каше од које се прави џем. За овај део посла задужена је Ружа, Томислављева ћерка, која је подржала оца и код њене куће у Севојну, у предграђу Ужица, започела прераду шипурка.

Доста је терета и на мојим плећима, али на њеним је пуно више – разумљиво каже Томислав.

Од плода шипурка до каше за џем врло је дуг и захтеван пут, али по деда Томовим речима, његовој ћерки то никада не пада тешко. За ову намену они имају одговарајуће машине за прераду шипурка којима је цена прилично велика а без којих не би могли да се баве овим послом.

Најбитније ми је да квалитет буде на првом месту. Од једног балона од пет килограма каше, могу да се скувају сигурно шест-седам тегли џема, а највећа ми је мотивација и част када ми овогодишње муштерије буду и следеће године – истиче Селаковић.

Након обраде, брања и прераде опет следи нимало лак посао – продаја. Пошто је деда Томиславу десна рука, ћерка Ружа, она му доста помаже при продаји производа за које су радили целе године.

У скоро свим општинама Златиборског округа користе се њихове каше за припрему зимнице, од којих је џем невероватне боје и укуса.

– Ћерка у Ужицу доста продаје, али наруџбине пристижу и из Бајине Баште, Пожеге…мада и ја у 85-ој години излазим понедељком на нововарошку пијацу да „намирим“ старе муштерије. Сигуран сам да смо ове године произвели бар 1000 балона од пет килограма, требало је рада али има и користи – закључује Томислав.

По свему судећи ово је ипак посао за млађе људе, а деда Томислав је одличан пример новијим генерацијама да се од рада и упорности може живети у селу.

Иако гази девету деценију редован је трговац на нововарошкој пијаци, на коју цео зивот износи производе из подножја Муртенице. Поред ракије,меда,јечма и ражаног брашна од недавно се на његовој тезги продаје и „чорба“ за џем, добијена прерадом шипурка са његовог имања.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Email

Тагови:

Најновије

error: Sadržaj je zaštićen. Copyright @ 025info.rs