Душан Медић:”Желим наћи клуб у којем ћу се задржати”

Vidanov sportski kutak

Као што сви знамо, Апатин је град у којем има доста рукометаша који су ту поникли и направили велике каријере, као што су Александар Пилиповић и Предраг Вејин. Данашњи саговорник је такође један од успешних апатинских рукометаша, који је своје прве кораке везано за овај спорт направио у свом граду. Oбилазио је клубове попут Рукометних клубова “Раднички” из Крагујевца, “Спартак” из Суботице, “Tikveš” Кавадарци, а данас брани броје Француског клуба “Grand Poatje”. Више о почецима Душана Медића, његовој каријери и даљим плановима, прочитајте у наставку.

*Кад, где и зашто си кренуо да тренираш рукомет?

-Пре свега поздрав свим Апатинцима и људима који прате твој рад.
Рукомет сам почео да тренирам у 7. разреду основне школе, прво на секцији физичког васпитања, а касније и у Рукометном клубу “Апатин”. Пре тога, као и већина деце тог узраста, сам тренирао фудбал, једно време упоредо стизао и на фудбал и рукомет, те могу слободно рећи да је фудбал моја “прва љубав” . Такође, и данас волим да испратим и погледам утакмице почев од наше Младости, па до најбољих европских лига, колико ми то обавезе дозвољавају.

*Испричај ми о својој каријери (у којим си све клубовима био, како си се где провео):

-У каријери сам наступао за неколико клубова у Србији и три у иностранству. Сваки клуб и сезона су по нечему специфични, а пут ме водио преко Металопластике из Шапца, Златара из Нове Вароши, затим први одлазак из Србије у Мађарску, Рукометни клуб “Sazhalombat”, где сам заиста уживао у рукомету и генерално животу, у том градићу близу Будимпеште. Уследио је повратак у Србију у “Спартак” из Суботице и једна успешна сезона, пласман у плеј оф Суперлиге и финале купа које смо несрећно изгубили од Црвене Звезде. Следећу сезону сам провео у Слоги из Пожеге, врло турбулентна и занимљива епизода, јер смо у децембру били на деоби првог места у Суперлиги, а наступили смо и у EHF европском купу. Поклопио се рад са врхунским тренером, играчки и људски квалитетна екипа. Побеђивали смо све редом, Партизан и Звезду у Београду, али финансијски проблеми су пратили тај клуб од почетка. Уследило је расипање екипе и одлазак тренера, нажалост данас тај клуб више не постоји. Следећи клуб је “Раднички” из Крагујевца за који, поред свог матичног, могу да кажем да ми је остао у најлепшем сећању, из простог разлога што клуб функционише на једном организационом нивоу каквим се 90% клубова код нас не може похвалити. Најгори могући сценарио за сваког спортисту је повреда која, осим дугог одсуства са терена, прети да можда угрози и каријеру у целости. У тим тренуцима, спортиста може да препозна ко је истински уз њега. Људи из Радничког су чак и у тој ситуацији одлучили да продуже уговор са мном. Из Радничког одлазим искључиво из разлога што сам желео да променим лигу и опробам се поново у иностранству. Уследила је сезона у македонском Тиквешу, а тренутно сам у Француској N1 лиги и бележим наступе за Рукометни клубу “Grand Poatje”.

*Да ли имаш неку утакмицу коју памтиш?

-Памтим много утакмица из каријере, али неке које су оставиле највећи утисак на мене су утакмица у дресу Спартака, у питању је завршница купа Србије против вишеструког првака, свима добро познатог Рукометног клуба “Војводина” из Новог Сада. Успели смо да их победимо 13 разлике и избацимо из даљег такмичења. Сви који прате домаћи рукомет знају колико је тешко победити Војводину, посебно у елиминационој фази такмичења. Друга утакмица је уствари двомеч када сам наступао за Слогу, елиминациона фаза EHF купа у Русији, против екипе “Dynamo Victor“. Као што сам већ рекао, клуб је имао финансијске проблеме, тако да смо оба меча морали да играмо у гостима у Русији против екипе са вишеструко већим буџетом од нашег. Међутим, успели смо чак и да победимо један меч у прелепом амбијенту препуне хале и свакако да су то неки моменти које ћу увек памтити.

*Која је разлика између рукомета у Србији и иностранству?

-Основна разлика је у инфраструктури, условима за тренинг и буџетима самих клубова. Међутим, доста тога се да надоместити квалитетним и преданим радом, а сви знамо да је Србија расадник талената, не само у рукомету, већ и осталим спортовима, те сам сигуран да ће и Рукометна репрезентација Србије у наредном периоду поново обрадовати нацију неким лепим резултатима.

*Да ли пратиш Рукометни клуб “Апатин”?

-Рукометни клуб “Апатин” пратим од своје 5. године, када ме је деда водио на утакмице и када су долазиле екипе као што су “Синтелон”, “Југовић”, “Ловћен” са Цетиња итд. Такве екипе су неретко одлазиле из Апатина поражени. За мене лично, Рукометни клуб “Апатин” представља посебну емотивну вредност и увек ће бити велики клуб као из тог периода, ма у ком рангу такмичења да се налази. Из периода док сам био у клубу могу да кажем да је управа имала слуха за развој младих играча, доведен је најбољи тренер у Србији, за рад са младима – Пеђа Петљански и резултат тога је развој много играча, од којих неколицина и данас игра ван Србије и живи од рукомета. Сматрам да је то исправна филозофија клуба којој треба да се тежи. Тренутни резултати клуба ме радују и надам се да ће уз добру базу младих играча, клуб наставити у добром смеру и зашто да не, једног дана, поново доћи у ситуацију да побеђује најбоље клубове у земљи.
П.С највише ми се допада како игра “млади” Пилиповић на левом крилу!

*Који су ти планови за будућност?

-Што се тиче планова за будућност, сматрам да тек улазим у најбоље године за једног рукометаша, међутим променио сам много клубова, а сви који се професионално баве спортом знају да то значи доста потешкоћа у виду честих селидби, упознавања нове средине и константних промена животних рутина, тако да ми је жеља да се негде “скрасим” на неки начин, било то у Француској где сам тренутно или у Србији. У рукомету је тешко планирати, доста тога се дешава по принципу од данас до сутра.

Душане, хвала пуно на издвојеном времену и све најбоље у наставку каријере!

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Тагови:

Најновије