Специјална представница генералног секретара Уједињених нација и шефица мисије УН у Авганистану Роза Отунбајева саопштила је 8. марта, на Међународни дан жена, да је Авганистан под владом талибана и даље држава која се најгоре од свих земаља на свету односи према правима жена и девојчица.
Отунбајева је додала да је било „узнемиравајуће“ видети „намерне и систематске напоре“ талибанских власти да се жене и девојчице у Авганистану избаце из јавне сфере, преноси АП.
Половина популације Авганистана је у јеку једне од највећих светских и економских криза принудно везана за кућу, а то је чин „националног самоповређивања“ огромних размера, истакла је она.
„Сви Авганистанци, не само жене и девојчице, ће овим чином бити осуђени на сиромаштво и дугогодишњу зависност од хуманитарне помоћи“, нагласила је Отунбајева.
Авганистан ће бити све више изолован од сопствених грађана и од остатка света, закључила је шефица мисије УН за Авганистан.
Она је упозорила да ће због тога вероватно доћи до смањења помоћи и улагања у развој земље, у којој се жене једнако плаше насилне смрти, као и изопштавања из јавног живота.
Мисија УН је такође саопштила да је од доласка талибана на власт у Авганистану у августу 2021. године забележила такорећи константну дискриминацију жена и непрекидно доношење мера које ограничавају њихова права.
Уједињене нације су апеловале да се у 2023. години за Авганистан прикупи велика помоћ у вредности од 4,6 милијарди која је неопходна за преживљавање две трећине становништва, око 28 милиона људи, изјавила је Отунбајева у среду, преноси Ројтерс.
Девојчицама је дозвољено да похађају школу само до шестог разреда, а авганистанске жене не смеју да се појављују на јавним пространствима као што су паркови и теретане. Женама у Авганистану је, између осталог, забрањено да раде у владиним и невладиним организацијама.
„Од те ноћи када су талибани дошли на власт, више не спавамо“
Током претходних двадесет година, жене су имале кључну улогу у изградњи новог Авганистана. Биле су судије, запослене у јавном сектору, уметнице. Веровале су да нема граница за напредак – све док се Талибани нису вратили.
Када су Талибани преузели власт у Авганистану у августу 2021. године, тврдили су да је рат завршен. Међутим, за друге, борба је тек почињала.
„Имала сам циљ да постанем председница или потпредседница Авганистана. Моја идеја је била да избришемо разлике у половима. Нажалост, није се остварила“, рекла је за Еуронеwс фотографкиња која је желела да буде потписана под псеудонимом Маријам.
Она је репортерку Еуронеwса Анелис Боржес, која је посетила ову земљу на годишњицу талибанске власти, тачније у августу 2022. године, упознала са својим пријатељицама у Кабулу.
„Од те ноћи нисмо могле да спавамо, зато што смо имале много позива. Сарађујемо с организацијама овде и у свету, а сви су тражили жене из невладиних организација. Морале смо да скупљамо документа и да их све брзо спалимо. Нисмо могле то овде, јер би се видео дим“, рекла је једна од њих.
Једна од жена која је причала са Еуронеwс јесте и службеница у авганистанском судству, која је на мети бивших затвореника због тога што је учествовала у доношењима пресуда. Многи од су били талибани, који су сада власт.
„То је била моја дужност. Према законима Авганистана, они су криминалци и према закону се воде њихови случајеви. Сада је пала влада и ништа није остало. Сада смо ми оптужене, нама прете“, рекла је она и наставила:
„Продала сам део покућства, нешто сам поклонила. Стално се селим. Одем код рођака, али ме нерадо прихватају. Чак и блиске пријатељице не воле што сам стално под претњом. Не желе да и њихове породице имају проблеме због мене“.
Када су Талибани претходни пут били на власти, током средине деведесетих година, жене нису имале скоро никаква права. Нису могле да раде, да студирају, чак ни да изађу из куће без пратње мушког рођака. Упркос обећањима да ће овога пута бити другачије, један од првих потеза је било брисање женског лица с плаката и у излозима.
Талибани су женама забранили чак и појављивање на телевизији. Водитељке и репортерке сада морају да прекрију лице.
Порука је јасна: и сâм призор жене је увреда. И то је био само почетак.
„Талибани су ме тукли јер сам снимала демонстрације“
Жене које су месецима упорно протестовале на улицама, такође су ућуткане. То је потврдила и Маријам.
„Ударили су ме палицом у руку. Испао ми је телефон, и хтела сам да га подигнем. Талибан ми рекао: не дирај телефон. Мобилним телефоном сам снимала демонстрације, од почетка до краја. Хтела сам да имам тај снимак, да људи у свету виде шта се догодило. Рекли су ми: не, не дирај телефон. Но, ја сам се спустила и подигла га. Тада су ме још два пута ударили по рукама неком металном шипком. Мене то није спречило, али пријатељице с којима сам била су дошле у опасност“, испричала је.
Маријам тог дана није приведена, али група жена у којој је била добила је претње. Кажу да се страх и физички бол се не могу поредити с утицајем који ће долазак Талибана имати на целу генерацију девојчица, које су током годину дана остале без могућности за школовање.
Прва најава стигла је у октобру, од када само дечаци и млађе девојчице могли да остану на настави. Месецима касније, Талибани су најавили да ће девојчице моћи да се врате у школу у марту. Вратили су их кући после пар часова.
Ситуација се онда погоршала – активисткиње су почеле да нестају. Таману Забапару Маријани, Паравану Ибрахим Кел, Зару Мохамади и Мурсу Аји одвели су људи који су тврдили да су талибани. Талибани су то порекли, а жене су пуштене после месец дана.
Маријам о овој кризи говори као о прилици да се земља суочи са својим недостацима.
„Главни виновници онога што се догодило смо ми, народ Авганистана. Ми смо ћутали кад је у нашој републици цветала корупција. Ћутали смо кад је изведен напад на Универзитет у Кабулу. Можда је то зато што смо у земљи очували религиозне предрасуде. Ипак, мислим – уверена сам – да ће наше следеће поколење схватити да су етничке особине и религиозне особине различити појмови. Етничко порекло и национална свест треба да уједињују људе, и тај начин размишљања треба да се пренесе на следећу генерацију“, рекла је она за Еуронеwс.
Већини девојчица и даље је забрањено да наставе школовање после седмог разреда, а женама да се врате на посао у државне установе. Забрањено им је и учешће у спорту, па и појављивање у јавности без пратње мушког сродника.
