Најновију поставку под називом „Jazz“ Маје Шолак Батаковић љубитељи уметности могу погледати у Малој галерији Kултурног центра „Лаза Kостић“ Сомбор до 26. 6. 2021. године.
„Цртежи су забелешке о светлосно-звучним продуктима урбане целине. Уметница је указала на комплексност једне могуће светлосно-звучне инсталације тако што ју је начинила сигурним патерном на сликама.
Централна идеја изложбе јесте лични доживљај изворне непоновљивости звука једног града и превођење истог на коначност пикторалног језика. Случајност и ефемерност путем непосредног доживљаја постају пренети на платно, тј. путем личног доживљаја добијају своју опипљиву слику. У свему томе, Маја Шолак Батаковић проналази реалне музичке предлошке оличене у џез музици као синониму за непоновљивост, непосредност, комбинаторку и случајност. Живост, аутентичност, неспојивост, испреплетаност, слојевитост, многострукост, непосредност, оригиналност је нешто на шта рачуна уметница, јер се сви ти урбани елементи налазе на разиграним партитурама њених цртежа. У својој непоновљивости дају пуноћу која излази из области организованог звука и ступају у односе са различитим немузичким медијима ин ситу.
Постаје јасно да се оваквим транспоновањем уметница ренесансно поставила – у центар збивања: непоновљиве спектакле једног града оригиналношћу је превела у пуноћу искуства чија је централна тачка она сама, тј. њен доживљај. Могло би се донекле реферирати на амортизовање токсичности звукова масовне музичке производње помоћу других бешумних звукова тзв. звукова беле буке: жамора града: звука сирена, мотора, светла фарова, птица, дијалога… У контексту тога, агресивност савремених музичких исказа бива утишан свим осталим звуковима, те тако постаје само део звукова који заједно производи један град. Такав савремени подкаст јесте предложак за смисао и идеју унутрашњег мира нашег и вашег.
Односи уметнице (јединке) и града могу бити међусобно прожети, јукстапонирани или сукобљени. Тако, на крају, најразличитији односи јединке и окружења се сједињују у општу какофонију урбаних средина у којима уметница проналази смисао. Маја Шолак Батаковић је успела да забележи аутентичност звука једног града драматичним прелазима, дијагоналним решењима, јарким бојама, а тиме и да дочара какофонију у чијој оркестрацији учествујемо и ми. Непредвидивост, ефемерност, узбудљивост и оригиналност јесу партитуре које уметница врло добро прати и на које рачуна када је у питању џез једног града.“
Слађана Драгичевић Трошић, историчарка уметности
