Отварање изложбе Ане Вртачник, под називом „Please Touch“ заказано је за 17. септембар у 19 сати, у Галерији „Меандер“ У Апатину. Поставка ће трајати до 29. септембра.
Биографија уметнице
Ана Вртачник рођена је 1991. године у Сарајеву, Босна и Херцеговина. Основне и мастер студије сликарства завршила је на Академији уметности у Новом Саду. Тренутно је студент завршне године докторских студија на истој Академији где се бави истраживањем примене биомиметичких форми и природних меких материјала кроз форму слике, скулптуре и инсталације.
2016. године била је стипендиста летње Академије у Салзбургу где је похађала програм „Painting Laboratory“ код професорке Варде Цаивано. Наредне године учествује на једномесечној резиденцији коју организује „Red Gate“ галерија у Пекингу где са још четворо уметника из Велике Британије организује изложбу „Good neighbours“.
До сада је имала бројне самостале и групне изложбе, колаборације и публикације са различитим уметницима, кустосима, институцијама и галеријама широм света (Kина, Швајцарска, Белгија, Холандија, Аустрија, Данска, Сједињене Америчке Државе, Kанада, Шпанија…).
Освојила је неколико награда из области уметности од којих су најзначајније: награда фондације „Мали принц“, награда фондације „Миливој Николајевић“, Награда Универзитета у Новом Саду за врхунске резултате у уметности, Прва награда за позоришни плакат на 58. фестивалу „Стеријино Позорје“…
О изложби „Please Touch“
Kако бирамо свој специфични материјал, наша средства за комуникацију? Сасвим случајно? Или можда она ипак бирају нас? Нешто нас временом провоцира, обраћа нам се на специфичан начин, било да је то звук, додир, мирис, тврдоћа или мекоћа, опчињава нас и захтева од нас да се обликујемо и да га обликујемо. У том процесу полако проналазимо свој језик и као креатори укључени смо константно у дијалог са нашим медијумом. У мом случају су ме ухватиле нити, заиста против моје воље. Да радим са нитима чинило ми се превише меко, превише сензибилно. Желела сам да нешто снажно освојим! Али околности су ме заробиле у нити, потпуно запетљале и на крају потпуно освојиле. Научила сам да их слушам и говорим њихов језик. Сусрет са сопстевним делом одиграо се тако на интегралан начин где је стварање схваћено као облик мишљења, материјал је постао замена за емоцију и идеју, а тактилност мој медиј комуникације.
Додир као чуло у визуелним уметностима увек је био запостављен у односу на чуло вида. Он је у већини музеја изричито забрањен, чак и када су у питању скулптуре чији је комплетан доживљај уско везан за тактилну перцепцију. Оваква музејска правила оставила су велику последицу у контексту интеракције перципијената и уметничког садржаја. Данас, посетиоци музеја и галерија ретко реагују на уметничка дела која захтевају интеракцију због страха да „не прекрше“ неко музејско правило.
Циљ изложбе „Please Touch“ јесте управо увођење посматрача у јединствен доживљај слике, њене структуре и егзистенције. Сам наслов треба да нагласи неку врсту интеракције, односно контакта. Наглашена текстура у комбинацији са меким материјалима (вуном која је историјски блиска човеку) подстиче на директан контакт, на тактилност, односно спознавање визуелног додиром што је веома значајно у поимању и схватању саме природе материјала, грађе и структуралног карактера уметничког дела.
