У јуну 2022. у Пекингу је био одржан самит БРИКС-а, али у у виртуелном формату под називом „Унапређење висококвалитетног партнерства БРИКС, улазак у нову еру глобалног развоја“.
Овогодишњи самит био је одржан у светлу рата у Украјини. Већ се тада говорило да би Аргентина могла да буде чланица овог економског савеза који би касније имао тенденцију да постане и војнополитички, а не само економски блок. Савез држава под патронатом Кине и Русије. Многи су тврдили да је то позитивна ствар за читав свет, али да ли је у Бриксу све идеално?
Можда и није, а можда и јесте. Политиколог Милан М. Бабић написао је један есеј о томе да један од највећих проблема земаља чланица јесте ендемска корупција у националним друштвима и политичким системима земаља БРИКС-а, као једине постојеће алтернативе међународног окупљања ван табора глобалистичког Запада.
Као што је опште познато, БРИКС је блок земаља окупљених око Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке. Званично, у току је приступање Аргентине овој групацији, а интересовање за придруживање овој геополитичкој структури изразили су и Алжир, Индонезија, Мексико, Нигерија, Пакистан, Саудијска Арабија, Судан, Сирија, Турска и Венецуела.
Уколико овом блоку у функционалној анализи придружимо и земље из Организације Уговора о Колективној Безбедности (ОДКБ, односно, државама бившег СССР-а које нагињу ка руској спољној политици), добијамо обрисе новог, утицајног блока земаља, као алтернативе државама из еуфемизма међународна заједница (читај глобалистичког Запада).
У питању су, све до једне, државе, које су до сада показале тенденције развоја својих међународних односа лишених диктата са Запада. Те земље су пребогате природним ресурсима, са индустријама у узлету, са демографским потенцијалима значајно јачим од западњачких и са све респектабилнијим безбедносним структурама и дипломатијама. Једном речју, потенцијални носиоци развоја будућег света.
Међутим, оно што их у огромној мери квалитативно и нормативно разликује од земаља Запада су неупоредиво распрострањенија и утицајнија корупција, посебно на средњим и нижим нивоима бирократских апарата (корупција на највишим нивоима администрације им је неупоредиво мање утицајна од оне на највишим нивоима државних апарата тзв. Западних демократија, који су подлегли субверзији од стране глобалистичких финансијских центара моћи). У преводу, корупција у државама које су антипод Западу је много утицајнија и погубнија по сама национална друштва, јер је настањена на средњим, и много доступнија, видљивија и иритантнија по становништво, јер је ситуирана и на нижим нивоима администрације. Руку на срце, морамо рећи да је то у наведеним државама најчешће условљено наслеђем компрандорског утицаја некадашњих потплаћених националних и друштвених лидера из староколонијалне, односно, новоколонијалне националне прошлости.
Једноставно, капитализам у облику империјализма колонијално подјармљује и подјармљивао је народе широм света методама инсталирања и развоја корумпирабилних, коруптивних, и најзад, корумпираних политичких система.
Корупције на највишим нивоима има понајвише на Западу, само што је она тамо законодавно умотана у свилену тканину названу лобирање. Како то функционише у земљама у развоју, јако добро је описао Џон Перкинс у Исповестима економског убице, где описује активности агената глобалистичких финансијских центара моћи у утицају на врхове администрација и законодавних тела тих земаља. Једноставно, нужно је знати да у неопредељеним и прозападно опредељеним земљама у развоју делују агенти који по диктату правних стручњака из западњачких безбедносних агенција утичу на стварање правних и политичких система који ће бити у пресудној мери подложни корупцији.
Лидери земаља који су ових појава свесни, почели су пре више од деценију и по да се окупљају око БРИКС-а. Међутим, и њима је као стари пртљаг остао застарели правно-политички систем који дозвољава корупцију. Многи једноставно не виде начин како да се ослободе тог багажа, док поједини и не зазиру да такав систем користе за материјалну добробит себе и себи блиских сарадника.
О каквим се облицима корупције најчешће ради? Пре свега, на нижим и средњим нивоима у питању је свеприсутан класичан мито и непотизам. Протекција је присутна на свим нивоима. Негативна селекција кадрова (политичка и идеолошка дискриминација) најчешће нађе своју апологију у готово свим системима земаља у развоју, из политичко-практичних разлога. Злоупотребе службеног положаја су, такође, општеприсутне на средњим и нижим нивоима државног апарата. Честе су појаве полулегалног присвајања заједничке имовине, ненаменског трошења средстава, у комбинацији или мимо појаве прања новца. Преваре, обмане, изнуде (и политичко рекетирање) само доливају уље на ватру у општедруштвеном расположењу према политичком систему, поготову што, уз остале наведене појаве практично блокирају канале системског инпута, што инхерентно доводи до преоптерећења политичког система. Нису страни ни други облици злостављања подређених (како на раду, тако и унутар саме администрације и политичког система), а светски тренд је (додуше и на Западу) појава честих изборних крађа. У најекстремнијим облицима политичког криминала, јавља се спрега елемената политичког система са елементима организованог криминала, што резултује системском корупцијом, која онемогућава његову репродукцију, преоптерећује га и чини подложним слому и паду.
Ломљење корумпираних политичких система земаља које не иду низ длаку Западу је омиљени спорт глобалистичких финансијских центара моћи и западних безбедносних агенција (кроз рад својих продужених руку из тзв. невладиног сектора и структура отвореног друштва). Примера за то је безброј широм света, како успелих обојених револуција и државних удара, тако и њихових покушаја којих је много више.
ви се сећамо Арапског пролећа, недавног покушаја обојене револуције у Казахстану, покушаја револуција у нама ближим земљама које се опиру глобализму, актуелног покушаја обојене револуције у Ирану… Методе су проверене и патентиране током претходних неколико деценија, али ништа од тих специјалитета безбедносних структура са Запада не би било могуће у стабилним политичким системима. Стабилан политички систем искључује системску корупцију! (Ово је, вероватно, једина реченица у којој се оба појма и смеју наћи!)
Једно друго потире, функционалног политичког система отпорног на транснационалне потресе и покушаје преврата нема у случају системске корупције. То је очигледна истина као што ће се сваки корозијом разједен аутомобил на путу у првој кривини распасти!
То многи лидери, како БРИКС-а, тако и осталих земаља у развоју не могу (или једноставно не желе) да схвате. Да ли су привремени лични материјални бенефити политичких лидера и њихових сарадника битнији од будућности националних друштава и националних држава, а у даљој инстанци и будућности не само БРИКС-а, већ сваке националне заједнице која није Запад? На крају крајева, уколико се лидери земаља у развоју не одрекну кајмака који лично пружа системска корупција, неће ли то, поред пада политичког система њихове националне државе значити и њихов лични пад, заточеништво па и смрт?!
Политичка вођства Руске Федерације и Народне Републике Кине (као ударног тандема незападног света) би питањима системске корупције, како у сопственим, тако и у другим државама БРИКС-а, ОДКБ-а и ШОС-а морала да се много озбиљније позабаве, на геополитичком нивоу, али не само теоријски разматрајући стратегије на разним безбедносним, правним и политичким форумима, већ пре свега реално, намећући политику жестоке кажњивости за ова дела и неселективне примене закона о борби против корупције. То је једина гаранција стабилности националних политичких система на дужи рок, али и гаранција постојаности, како БРИКС-а, тако и међународног политичког поретка мимо диктата Запада и глобалистичких финансијских центара моћи!
