Након открића крхотина из подморнице Титан на дну океана, фокус спасилачких напора сада ће бити окренут ка утврђивању онога што је изазвало несрећу.
Према речима контраадмирала Џона Маугера, оно што су открили било је у складу са „катастрофалном имплозијом“.
То је рекао пошто су пронашли две групе крхотина, од којих је једна садржала Титанов реп, а друга његов оквир за слетање, што сугерише да су се разлетели након што је пловило имплодирало због притиска воде и распало се.
Како би одговорили на питање зашто се то догодило и шта је могло да се уради да се то спречи, власти ће прикупити сваки комад крхотина који нађу, каже Рајан Ремзи, бивши капетан подморнице у британској Краљевској морнарици.
– Не постоји црна кутија, тако да нећете моћи да пратите последња кретања самог брода – каже он, додајући да процес истраге није сличан оном у случају пада авиона.
Микроскопска цепања
Када истражитељи извуку делове назад на површину, потражиће структуру од угљеничних влакана, што је кључна ствар која им може помоћи да схвате шта се догодило у тим последњим тренуцима, каже он.
Сваки комад ће бити пажљиво испитан под микроскопом како би се испитао правац филамената од угљеничних влакана, тражећи цепања која указују на тачно место где се дошло до пуцања.
Велико питање на које ће истражитељи покушати да одговоре јесте да ли је узрок био структурални квар.
Ако јесте, онда је подморница била подвргнута невероватно високим притисцима, еквивалентним тежини Ајфелове куле, каже професор Блер Торнтон са Универзитета у Саутемптону.
– Говоримо о веома снажној имплозији главног кућишта – каже он.
Ако се то догодило, главно питање је да ли је то због недостатка одговарајућег тестирања, као што су неки стручњаци сугерисали.
– Угљенична влакна пропадају због унутрашњих недостатака у својој конструкцији – каже професор Родерик А. Смит са Империјал колеџа у Лондону. Спојеви између угљеничних влакана и титанијума захтевају веома пажљиву инспекцију, каже он.
Насилност имплозије значи да би могло бити веома тешко одредити редослед догађаја, додаје он.
– Отуда потреба за проналажењем и мукотрпним испитивањем уколико је то могуће – објаснио је.
У овој фази није јасно која ће агенција водити истрагу јер не постоји протокол за такве инциденте са подморницом.
Адмирал Маугер је рекао да је то посебно сложено јер се инцидент догодио у удаљеном делу океана.
Али пошто је америчка обалска стража до сада играла водећу улогу у операцији, вероватно ће наставити да игра важну улогу.
Осим тога, воде које окружују олупину Титаника, до које је подморница ишла и у чијој близини је пронађена веома су опасне, а у наставку наводимо због чега.
Дубине које дробе
Што дубље објекат путује у океану, то је већи притисак воде око њега. На морском дну од 3.800 метара Титаник и све око њега издржавају притиске од око 40 МПа, који су 390 пута већи од оних на површини.
– То је око 200 пута већи притисак од оног у аутомобилској гуми. Зато вам треба подморница која има заиста дебеле зидове – рекао је Роберт Бласијак, истраживач океана у Стокхолмском центру за отпорност на Универзитету у Стокхолму.
Зидови подморнице Титан од угљеничних влакана и титанијума дизајнирани су да му дају максималну радну дубину од 4.000 метара.
Доње струје
Снажне површинске струје које могу да одвуку чамце и пливаче са курса вероватно су познатије, али дубоки океан је пун подводних струја. Иако обично нису тако јаке као оне које се налазе на површини, ипак могу укључивати кретање великих количина воде.
Могу их покретати ветрови на површини који утичу на водени стуб испод, дубоке плимске воде или разлике у густини воде узроковане температуром и салинитетом, познате као термохалинске струје.
Ретки догађаји познати као бентичке олује, који су обично повезани са вртлозима на површини, такође могу изазвати снажне, спорадичне струје које могу да однесу материјал на морско дно.
Информације које постоје о подводним струјама око Титаника, који је подељен на два главна дела након што су се прамац и крма раздвојили док је тонуо, потичу из истраживања која проучавају обрасце на морском дну и кретање лигњи око олупине.
Познато је да део олупине Титаника лежи близу дела морског дна захваћеног млазом хладне воде која тече ка југу, познатом као Западна гранична подземна струја. Ток ове „доње струје“ ствара мигрирајуће дине, таласе и шаре у облику траке у седименту и муљу дуж дна океана који су научницима дали увид у њену снагу. Већина формација које су приметили на морском дну повезана је са релативно слабим до умереним струјама.
Пешчане таласе дуж источне ивице Титаниковог поља крхотина, прскање ствари, прибора, опреме, угља и делова самог брода који су се раширили док је брод тонуо, указују на то да постоји струја која тече од истока ка западу, док унутра, на главном месту олупине, научници кажу да се струје крећу од северозапада ка југозападу, можда због већих делова олупине, који мењају њихов правац.
Јужно од прамчаног дела, струје изгледају посебно променљиво, крећући се од североистока преко северозапада до југозапада.
Многи стручњаци очекују да ће ове струје на крају затрпати олупину Титаника у седименту.
Герхард Зајферт, дубоководни морски археолог који је недавно предводио експедицију за скенирање олупине Титаника у високој резолуцији, рекао је за ББЦ да не верује да су струје у том подручју довољно јаке да представљају ризик за подморницу која би имала довољну моћ.
Сама олупина
После више од 100 година на морском дну, Титаник је постепено пропадао. Почетни удар два главна дела брода када се сударио са морским дном изврнуо је и изобличио велике делове олупине. Временом су микроби који се хране гвожђем брода формирали „рустиле“ у облику леденица и убрзавају пропадање олупине.
Научници процењују да већа активност бактерија на крми брода, углавном због већег нивоа оштећења које је претрпела, узрокује да она пропада 40 година брже од прамчаног дела.
– Олупина се стално урушава, углавном због корозије. Сваке године по мало. Али све док држите безбедну дистанцу, без директног контакта, без продора кроз отворе, не треба очекивати штету – каже Зајферт.
Токови седимента
Иако је то крајње мало вероватно, познато је да изненадни токови седимента дуж морског дна оштећују, па чак и однесу предмете које је направио човек на дну океана у прошлости.
Највећи од оваквих феномена, попут оног који је пресекао трансатлантске каблове код обале Њуфаундленда 1929. године, изазвани су сеизмичким догађајима као што су земљотреси. Све више се цени ризик који ови догађаји представљају, иако нема индикација да је овакав догађај умешан у несрећу подморнице Титан.
