Анвар Ибрахим, који је од студенстких дана желео да дође на чело државе, коначно је, после два боравка у затвору, у 75. години, постао премијер Малезије.
Прераставши током деценија бављења политиком у икону демократије, у првим речима након што је положио заклетву у четвртак он је јасно ставио до знања да не намерава да се задржава на поделама из прошлости, већ да се фокусира на будућност, са кабинетом који ће укључивати његове бивше политичке непријатеље.
– Ово је влада националног јединства и сви су добродошли, под условом да прихвате основна правила: добро управљање, без корупције, и Малезију за све Малезијце – рекао је Анвар, обећавајући да ће излечити расно подељену нацију, борити се против корупције и оживети економију, која се и даље бори да се опорави од пандемије.
Нико неће да буде маргинализован под мојом администрацијом – обећао је он.
Анварово именовање долази скоро недељу дана након бурних општих избора који су резултирали првим неизвесним саставом парламента у историји Малезије.
Његова реформистичка и мултиетничка коалиција Пакатан Харапан (Савез наде) освојила је највише места на прошлонедељним изборима, 82, али није успела да добије просту већину потребну за формирање владе, што значи да је Анвар могао да буде именован само након интервенције малезијског краља.
Посматрачи тврде да ће му бити посебно проблематично ако буде покушао да премости поделе због којих је именован за четвртог премијера од 2018. године, када је на изборима коалиција Барисан Насионал (Национални фронт) збачена с власти први пут од независности, услед беса народа због више милијарди долара вредног финансијског скандала у државном инвестиционом фонду.
– Ово је био далеко најфрагментиранији, најнестабилнији и најопаснији период у малезијској политици. Иако многи поздрављају именовање прогресивног и реформистичког кандидата, то неће означити крај проблема – рекао је политички коментатор Еј Сун Ох.
– Политичке препирке и сукоби и даље ће се наставити, а Анвар има задатак да залечи дубоке ране и јаз између напредњака и конзервативаца – додао је он.
Успон и сукоб са ментором
Рођен 10. августа 1947. на острву Пенанг, Анвар је започео своју политичку каријеру као студентски активиста који је водио различите муслиманске омладинске групе у Куала Лумпуру. У једном тренутку је ухапшен због своје улоге у вођењу демонстрација против руралног сиромаштва и глади.
Годинама касније изненадио је многе тако што је кренуо у мејнстрим политику, придруживши се малајској националистичкој партији УМНО (Национална организација уједињених Малаја), коју је предводио тадашњи премијер Махатир Мухамед – човек који ће постати и Анваров ментор и непријатељ.
Анваров успон унутар странке био је брз и он је уздигнут на разне високе министарске позиције, поставши потпредседник владе 1993.
У овом тренутку се очекивало да ће Анвар наследити Махатира, али су њих двојица почели да се сукобљавају око разних питања, укључујући корупцију и економију.
Тензије су се додатно заоштриле како је азијска финансијска криза 1997. погодила земљу, а 1998. Анвар је отпуштен из Махатировог кабинета и избачен из УМНО.
Затим је почео да води јавне протесте против Махатира, што је потез који је сигнализирао почетак новог продемократског покрета.
Пад са власти и два боравка у затвору
Исте године Анвар је ухапшен и притворен без суђења, а оптужен је за корупцију и содомију. Чак и ако је споразумна, содомија је кривично дело за које се у Малезији, земљи са муслиманском већином, може добити казна и до 20 година затвора.
Он је увек оштро негирао оптужбе, тврдећи да су политички мотивисане, али су оне свакако нашкодиле његовој политичкој каријери.
Његово касније затварање изазвало је насилне уличне протесте, а присталице су упоређивале његову судбину са ситуацијом Нелсона Манделе.
Прву пресуду суд је поништио 2004, годину дана након што је двоструки лидер Махатир први пут напустио функцију, али то није био последњи пут да се Анвар нашао иза решетака.
Након што се вратио као опозициона личност, против њега је изнесено више оптужби за содомију, па се, након дуготрајне судске битке која се водила неколико годна, вратио у затвор 2014.
Оно што се затим догодило можда је један од најзначајнијих преокрета у политичкој историји земље.
Док је Анвар још био иза решетака, он и Махатир су удружили снаге за изборе 2018. у покушају да свргну владу Наџиба Разака, чија је администрација била умешана у корупционашки скандал око државног инвестиционог фонда „1 Малаисиа Девелопмент Берхад“ (1МДБ).
У оквиру предизборних обећања Махатир је обећао да ће, уколико успеју, ослободити Анвара и да ће се повући како би му уступио место након неколико година на власти. Махатир се држао првог обећања, па је Анвар ослобођен краљевским помиловањем убрзо након избора, али је одустао од другог, што је довело до поновне поделе између њихових присталица и до застоја који је од тада пратио све покушаје да се формира стабилна влада.
Владавина пуна изазова
Међу првим обећањима која је дао као нови премијер Малезије, Анвар је рекао да „неће узимати“ плату у знак солидарности са Малезијцима који се боре са растућим трошковима живота.
Такође је обећао да ће помоћи земљи да прихвати мултикултурализам.
Малезија се дуго придржавала политике институционализоване афирмативне акције фаворизујући етничку малајску већину у односу на њену велике мањине – кинеско-малезијску и индијско-малезијску.
Превазилажење деценија поларизације око расе, религије и реформи у нацији са већинским муслиманским становништвом неће бити лако – не само зато што стручњаци не искључују покушаје ривала у његовој новој влади да саботирају његово вођство.
Док ће две трећине Анваровог кабинета чинити чланови његове реформистичке коалиције Савез наде, у знак националног јединства он се сложио да преостале функције додели члановима регионалне партије Габунган Ракиат Сабах (Народни савез Сабаха) и, што још више изненађује, представницима коалиције Национални фронт, која укључује неколико политичара УМНО-а које је он дуго поукшавао да свргне.
– Он улази у веома неугодан политички савез у фрагментираном пејзажу. Недавни изборни резултати само су показали колико је земља подељена – рекао је Ох.
– Он сада има тежак посао усмеравања и балансирања прогресивних сектора са конзервативним верским снагама – додао је политички коментатор.
На међународном нивоу групе за људска права поздравиле су Анварово именовање и његово обећање да ће дати приоритет људским правима и демократији.
Ово је лидер који је лично претрпео огромне политички мотивисане неправде – рекао је Фил Робертсон, заменик директора Хјуман рајтс воча за Азију.
Робертсон је истакао да се група за права нада да ће Анвар „увести реформе у законе и прописе који су коришћени у прошлости да криминализују мирно остваривање грађанских и политичких права“, указујући на питања као што су дискриминација трансродних и геј заједница, третман радника миграната и дечји бракови и закони о избеглицама.
– Надамо се да су поуке извучене из претходне владе Савеза наде, која је посрнула након две године на власти. Надамо се да ће Анвар ићи напред са својом визијом, препознати да је изабран да делује у складу са својим програмима и политикама и да ће имплементирати свој мандат – рекао је Робертсон.
На домаћем плану, бар за сада, слављеничко расположење се наставља усред оптимизма да би године политичког хаоса и неизвесности могле коначно да остану у прошлости.
– Малајци се могу надати да ће неслога која ризикује да измакне контроли сада изгубити мало кисеоника или да барем неће долазити од тврдокорних националиста унутар УМНО-а. За разлику од Махатира, могу да видим како Анвар политике транзиције дистанцира од расе – рекао је малезијски новинар Амирул Руслан.
Описујући Анварову нову владу, коју чине бивши непријатељи, као конструкцију „без преседана“, додао је: „Анвар је прави човек за нашу подељену земљу.“
