Мирослав Пауновић: Настављамо да радимо пуном паром и дајемо свој максимум!

И овог уторка остајемо у свету најпопуларнијег, односно најмногољуднијег спорта на свету, фудбала. На моје велико задовољство, имао сам прилику разговарати са фудбалером који има веома занимљиву причу иза себе. Фудбал је као мали кренуо тренирати у омладинском фудбалском клубу “Младост” Апатин, где је прошао све омладинске категорије, и у том клубу са 17 година дебитовао за први тим. Наравно, треба напоменути да су у то време црвено бели ђаволи били члан најелитнијег фудбалског такмичења у Србији. Обилазио је ту околне клубове, попут фудбалских клубова “ЧСК Пивара”, “Текстилац”, “Раднички”, да би му стигла понуда из треће Финске лиге. Тамо се одлично снашао, направио сјајне успехе, чак био и проглашен најбољим играчем, као и најбољим стрелцем лиге. Нажалост, десила му се повреда која га је удаљила три месеца од терена. Данас се налази на тренерско-играчкој позицији у фудбалском клубу “Жак” Сомбор. У питању је Мирослав Пауновић, човек који је свима добро познат на територији западнобачког округа, па и даље. Разговарали смо о његовој играчкој и тренерској каријери, тренутном стању у Жаку и другим темама.

Када и где сте се почели бавити фудбалом, и зашто бас тај спорт од свих?

  • Први пут сам био регистрован у “Младости” из Апатина 1996. године, премда сам био позиван и пре у тај клуб. Од малена сам малтене кренуо шутирати лопту, и током свог детињства сам сваки дан ишао напоље и играо фудбал, или неки други спорт са лоптом, јер их волим све. Увек када сам играо неке мечеве, небитно да ли је то био баскет на улици, рукомет у школи или слично, увек сам давао све од себе да мој тим победи, и да будем лидер на терену.

Које ћете искуство памтити у својој каријеру, у којем Вам је клубу било најлепше?

  • Свуда сам имао лепа искуства. Било је наравно у сваком клубу успона и падова, победа и пораза, то је све део спорта. Ипак, у својој каријери бих издвојио време када сам био у Финској и играо трећу лигу, а клуб се звао “Ypa Ylivieska”. Ту сам имао укупно у једној сезони 41 наступ, док сам мрежу затресао чак 28 пута. Такође, на првој утакмици за тај клуб сам постигао популарни “хет трик”, што је за мене било невероватно у том тренутку. Такође, поред овог клуба бих издвојио и мој матични клуб, “Младост” Апатин, где сам такође имао пуно лепих тренутака. Поред напоменутог, памтићу утакмицу док сам био у Радничком из Сомбора, када смо победили Динамо Врање са 2:1, где сам постигао два гола из слободног ударца.

Да ли се у то време док сте Ви још били у подмладку могло живети од фудбала?

  • Могло је наравно. Фудбал није плаћен као данас, и сам знаш да се милиони врте, пример 222 милиона трансфер “Neymara” или неки уговори са ненормалним износима, али је било пристојно плаћено у то време. Разлика је велика што се фудбал много више волео пре него данас. Сваки дан сам био напољу са својим вршњацима и играо разне спортове, док је данас много њих на телефону и седе у кућама. Такође, многи данас сматрају фудбал као посао, тога није било пре.

У Апатину сте играли мали фудбал за “Апа-фустал”. Како Вам је било у том клубу, како сте се снашли у малом фудбалу?

  • Један заиста прелеп период за мене. Мислим да су љубитељи фудбала из нашег града и околних места уживали у нашим утакмицама. Двапут смо играли финале Футсал купа “Војводине”. Нажалост, оба наврата су била безуспешна, али смо показали квалитет и сигурно су сви уживали. Што се тиче мене, одлично сам се снашао. Напоменуо бих један индивидуални успех за који ни ја нисам знао, већ ми је рекао саиграч, а то јесте да сам укупно од отприлике 130 голова у једној сезони за црно жуте постигао укупно око 70, а сличан сценарио је био и наредне сезоне. Стварно једно прелепо искуство за мене.

Тренутно сте тренер-играч у фудбалском клубу “Жак” Сомбор. Како Вам је тамо, и откуд сте баш од свих клубова дошли на стадион крај железничке?

  • Био сам тренер у фудбалском клубу “Чонопља” и тамо провео фантастичне две сезоне. Када сам дошао, многи су ми говорили да ми ту није место, зашто сам долазио, да ћемо пасти лигу итд… Веровао сам у екипу, радили смо напорно, и прву сезону завршили на високом четвртом месту! Моја друга сезона у том клубу је била такође веома успешна, где смо успели изборити вицешампионску позицију, и били смо једини клуб који је на неки начин могао парирати тадашњем прваку, фудбалском клубу “Раднички 1912”. После тога сам отишао у ногометни клуб “Борац” из Боботе, где ми је такође било лепо, и онда ми је уследила понуда да се вратим у Србију, у редове момака крај пруге, што сам и прихватио. Ту сам тренутно тренер-играч, и могу рећи да се лепо осећам у том клубу. Мало смо лоше почели сезону, фалила нам је завршница у утакмицама које су одигране, као и срећа, али настављамо да радимо пуном паром и дајемо свој максимум.

Који су Ваши планови за будућност, и које су амбиције Жака у овој сезони?

  • Мој план је увек улагање у знање, напредовање, па бих желео уписати, и ако Бог да положити УЕФА “А” лиценцу фудбалског тренера.  До тад, остаћу у Жаку као тренер-играч, и уживати у мојој највећој љубави, фудбалу! Што се тиче амбиција, код нас су ствари такве да ми у свакој утакмици идемо на победу. Нема никаквог калкулисања, таква је лига да свако може сваког да победи, и не видимо никог да је бољи од нас ако дамо свој максимум.

Велико хвала Мирославу на издвојеном времену и све најбоље у будућности!

Видан Јеротијевић

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on google
Google+
Share on email
Email

Тагови:

Најновије