Јапански научници попели су се на две планине и истраживали састав облака. Оно што су открили отвара више него озбиљну тему која у многоме може да одреди нашу будућност.
Микропластика, односно мале пластичне честице мање од 5 мм раширене су широмсвета – у води, на копну, у ваздуху, али како је показало ново истраживање – и у облацима. Честице микропластике долазе из индустријских отпадних вода, текстила, синтетичких аутомобилских гума, производа за личну хигијену и слично, а све је више доказа о њиховом штетном деловању на здравље људи.
Микропластика се тако повезује с туморима, негативним утицајем на срце и плућа, а познато је да је да опасна и за околину.
Да је микропластика присутна и у облацима показало је недавно спроведено истраживање јапанских научника. У оквиру студије, попели су се на планине Фуџи и Оyаму како би скупили воду из облака, након чега су анализирали узорке како би одредили њихова хемијска и физичка својства. Резултати су показали како се у литру воде налази између 6,7 и 13,9 комада пластике, а идентификовали су девет различитих врста полимера и једну врсту гуме у микропластици у ваздуху, величине од 7,1 до 94,6 микрометара.
Once in the environment, microplastics do not biodegrade and cannot be removed.
Today, we are adopting the first measures, for example banning loose glitter and microbeads, to prevent the release of about half a million tonnes of microplastics into the environment. ↓
— European Commission (@EU_Commission) September 25, 2023
Када микропластика доспе у горње слојеве атмосфере и буде изложена ултраљубичастом зрачењу сунчевог светла, она се разграђује чиме доприноси ефекту стаклене баште, објаснио је главни аутор студије Хироши Окоши са Универзитета Васеда. Честице микропластике које су присутне у облацима, наравно, враћају се на Земљу.
Загађују копно, воду и храну
Научници такве кише називају „пластичним кишама“ и оне загађују копно и воде, односно море, али и све што људи једу и пију па је јасно да на крају такве микрочестице заврше и у нашим телима.
Како је упозорио Окоши, ако се не крене са решавањем овог проблема проактивно, еколошки ризици постаће стварност, изазивајући неповратну и озбиљну штету у будућности.
На „Дејли мејлу“ кажу да су механизми транспорта микропластике и даље нејасни, док је истраживање микропластике у ваздуху прилично ограничено тако да нема сумње како ће се научници у будућности више бавити овим проблемом, а постоји и нада да ће се временом пронаћи и неко решење да се количина опасних микрочестица смањи.
