Некада су се у ово време многи спремали на пут код рођака у село. На Дан Републике, 29. новембра, клале су се свиње, топили чварци, правиле кобасице, пунили замрзивачи за зиму. Времена су се променила, а обичаји се преселили на друштвене мреже.
Када је пандемија привремено отежала куповину директно од произвођача, наши људи су своје производе почели да достављају на кућну адресу. Показало се временом – никао је нови бизнис, објавио је РТС.
У тај посао упустила се и Ана Карановић, која се, након завршених студија, вратила на породично имање где данас производи димљени качкаваљ, копаонички кајмак, кисело млеко, а у Београд долази на две недеље са увек пуним комбијем.
„Док сам студирала више сам била гладна него сита, не зато што нисам имала новца да купим храну него шта год да сам купила није било ни налик ономе што имам код куће. Тад сам схватила да оно што се код нас гаји и производи је право благо“, каже Ана Карановић с Копаоника.
На тезги код Радића, служи се доручак. Најбоља реклама је када људи пробају, па пожеле још да понесу кући. Следеће године ова порадица слави 20 година од прве тегле ајвара.
„Тајна успеха је љубав према том послу. Мајка каже, данас је 100. дан како љушти ајвар. Каже она мени човече, мука ми је више од паприке и ајвара, али воли“, каже Владимир Радић, произвођач хране.
Због љубави се и Александра Павловић вратила у Брус, где сада са својим супругом прави ајвар, џем од шумског воћа и воћне сокове.
„Колико год да је дан дугачак он је кратак да се све уради. Имам двоје мале деце, устајем око 6, спремам их, водим их у вртић, ја идем у радњу – ту ме чекају раднице које љуште паприку, на пример када је сезона ајвара. И кући идем око девет или десет увече“, каже Александра Павловић, произвођач хране.
Из Баната сваке недеље Реља и Стојан долазе у Београд како би до купаца довезли оно што, како шаљиво Стојан каже за своју супругу, срце њиховог посла направи.
„Прво су наше баке правиле за нас, па смо ми касније почели да правимо за себе, то је ишло тако што је често остајало више него што нам треба и онда смо кренули родбини, пријатељима да дајемои зато што једноставно не бацамо храну, то је тужна ствар“, каже Реља Јарковачки, произвођач хране.
Да све што раде има смисла, потвруђују они који њихове штандове посећују годинама. Неко из љубави, неко зато што мора. Често уморни, али увек спремни да угосте, попричају.
Ипак, свако дружење има крај, јер ови произвођачи морају назад на своја имања како би почели са припремом за наредну испоруку.
