Овако су некада изгледали обичаји за крштење детета

Krstenje

О обичајима крштења, који варирају од места до места, говори етнолог Весна Марјановић и објашњава која значења носе, шта се дарује детету и која је улога кума.

Замислите да оставите своју бебу на раскрсници и чекате по страни да га први мушкарац који прође подигне и тако му постане крштени кум.

Срећом, данас родитељи могу сами да изаберу кума, а то је углавном неки пријатељ, јер крштењем кум постаје духовни отац детета који је одговоран за грехе свог кумчета.

О обичајима крштења, који варирају од места до места, говори етнолог Весна Марјановић и објашњава која значења носе, шта се дарује детету и која је улога кума.

– Крштење детета је одувек била велика ствар за породицу, јер тек тим чином дете постаје легитиман члан хришћанске заједнице. Сам чин крштења пратили су различити обичаји, попут оног да док је дете у цркви са кумом, мајка треба да симболично започне да ради нешто чиме би највише волела да јој се дете бави кад порасте. На пример да плете, пише, чита…

Данас је остало мало некадашњих обичаја. Разлог је то што је у другој половини 20. века увек неко од старијих инсистирао на неким ситним обредима на крштењу деце, а модерни начин живота је утицао да се то изгуби. Данас су више из економских разлога спојени крштење и први рођендан, а ми смо и народ који воли да се покаже, па стога има и више званица него што је по обичајима потребно – каже етнолог.

Према речима етнолога, крштење треба да се обави након малих бабина, заправо након првих 40 дана живота детета.

– Раније, када се дете крштавало пре навршених 40 дана, што је било само у случају нужде због болести које су тада биле узрок велике смртности деце, мајка није могла да га уноси у цркву јер породиље нису смеле да пређу црквени праг. Обичај који је остао до данас је да се дете крсти у белом оделцету, понекад платну или кумовој белој кошуљи. Бело симболизује невиност, чистоту и безгрешност, а пошто крштењем дете приступа хришћанској заједници, особа која га крсти је одговорна за његове грехе и има обавезу да га учи моралним вредностима – објашњава етнолог.

Кум

Традиција о наслеђивању кумства задржала се до данас.

Наиме, кум са младожењине стране, који је венчао брачни пар, биће и крштени кум деци. Уколико је тај кум онемоћао или умро, онда неко из те породице треба да крсти дете. Раније је постојао обичај да мајка изнесе дете на раскрсницу, остави га и помери се у страну, сакрије се, тако да први мушкарац који му приђе и подигне га постаје и кум. У том случају, дете би добијало име Најдан или Најда, што значи пронађен.

Такође, кум је даровао своје дете оделцетом, а обичај је био и да му поклони дукат или накит. По рођењу, детету свештеник даје име, које оно носи до крштења, а на крштењу кум даје детету име.

Окупљање након крштења

Оно што се и данас задржало је приређивање ручка након самог обреда крштења, али само са најближом фамилијом. Гости тада дарују мајку и дете, углавном неким одевним предметима и погачом са луком, да би мајка имала млека.

Такође, некада је постојао обичај да се дете по повратку са крштења у дом уноси кроз прозор како би се на тај начин заварале зле силе.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Email

Тагови:

Најновије

error: Sadržaj je zaštićen. Copyright @ 025info.rs
Претрага
Close this search box.