Сремски кулен, ртањски чај, банатски ризлинг, хомољски сиреви, пиротски ћилим, бездански дамаст, ариљска малина само су неки од 79 производа који имају регистровану ознаку географског порекла. Међу производима који се годинама праве по традиционалној рецептури на одређеној територији су и бермет, сврљишки белмуж, златарски сир, ечански шаран, сјеничка јагњетина, вршачка шунка, сукана баница…
Да би производ добио ознаку географског порекла неопходно је да се поднесе пријава Заводу за интелектуалну својину тражећи да Завод установи ознаку географског порекла. У елаборату који се подноси уз пријаву произвођачи наводе шта је то што њихов производ чини посебним, различитим од истоврсних производа који потичу из других географских региона, као и како се контролише његов квалитет.
Према речима директора Завода за интелектуалну својину, Владимира Марића, најважније је доказати да су те посебне карактеристике директна последица микро или макро климатских услова који владају на датом подручју, вештине људи, њихових традиционалних знања.Када Завод утврди да су услови за заштиту испуњени, он својом одлуком установљава ознаку географског порекла. На тај начин Завод суштински установљава стандард, шта дати производ мора да испуни, на који начин мора да се производи, од којих материјала, како мора да се пакује, чува и ставља у промет да би заслужио да понесе назив производа са означеним географским пореклом.
По својој суштини, ознаке географског порекла веома подсећају на некадашње знакове квалитета, јер гарантују купцима да куповином производа који је означен географским пореклом добијају увек исти, проверени квалитет.
„Ознаке географског порекла користе по правилу удружења произвођача који живе и раде на једном одређеном географском подручју. То је њихово колективно добро, а гледано из перспективе државе – то је национални ресурс. Футошки купус, Фрушкогорски липов мед, Ариљска малина, Златарски сир, све су то примери наше националне традиције која је претворена у нашу интелектуалну својину“, објашњава Марић за портал Biznis.rs.
Произвођачи не знају шта ознака представља
Из Завода за Интелектуалну својину кажу да не треба погрешно веровати да ознака географског порекла сама по себи много значи потрошачима.
„Просечан потрошач углавном не зна да ознака географског порекла означава производ јединствених карактеристика и углавном нема свест о томе да она гарантује његов квалитет. Као и у случају жигова, и ознаке порекла морају да се рекламирају, у њихову кампању се мора улагати и стално објашњавати потрошачима зашто су такви производи гарантовано добри“, наглашавају наши саговорници.
На е-продавници наших географских ознака продаја је трајала само док је ишла и рекламна кампања у медијима. Чим је кампања завршена, престала је и продаја.
Директор Завода за интелектуалну својину присетио се да је једном приликом на скупу произвођача, док се водила прича о томе зашто је добро да установе ознаку порекла за њихов производ, чуо коментар: „Шта ће мени географска ознака ако то може да користи и мој комшија и сви други. Ја нећу да купци дођу код њега, ја хоћу да купац дође код мене и купи мој производ“.
„Легитимно питање и врло логично на први поглед. Није забрањено да сваки индивидуални произвођач истовремено на свој производ стави и свој жиг и ознаку географског порекла. Својим жигом он поручује: ово је мој производ. Ознаком порекла ће рећи: ово је производ који има одређене карактеристике, посебан квалитет који немају такви производи из других географских региона. Паралелно коришћење жига и ознаке географског порекла је и пожељно, нарочито ако је жиг познат и ужива добру репутацију“, саветује Марић.