Иако нације на овим просторима деле исту историју, она је чешће предмет спорова и раздора него јединства на Балкану. Један од главних разлога за то свакако може да се пронађе у жељи неких да присвоје туђе историјско наслеђе и представе га као своје.
Одличан пример за то представља претпоследња босанска краљица Катарина Косача Котроманић, супруга Стефана Томаша, коју данас присвајају како хрватски тако и бошњачки историчари. Док се једни позивају на њену католичку вероисповест, други истичу то да је била босанска краљица и тиме, ваљда, покушавају сакрити њену припадност српском народу. Нажалост, помоћ у овом нечасном послу имају и од неких страних фактора.
Краљица Катарина је рођена у Благају код Мостара 1425. године у утицајној српској племићкој породици Косача. После смрти њеног мужа 1461. године, Катарине је живела као краљица – удовица на двору свог пастора, краља Стефана Томашевића. Две године касније, снаге Отоманског царства на челу са Мехмедом Освајачем напале су Босну и коначно је освојили. Катаринин пастор је погубљен, док су Жигмунд и Катарина, њен син и ћерка, заробљени и одведени у Цариград, где су преобраћени у ислам.
Катарина се прво склонила у Дубровник и на крају се настанила у Риму, где је од Папске државе примила пензију. Из Рима је тежила поновном уједињењу са својом децом, али њени напори да преговара и понуди откупнину показали су се узалудним.
Катарина је 20. октобра 1478. године изрекла своју последњу вољу, коју је забележио далматински свештеник, у присуству седам сведока. Изразила је жељу да буде сахрањена пред главним олтаром у базилици. Краљица је умрла 25. октобра 1478. године пет дана након састављања тестамента, који је одмах однет папи.
Политиколог Љубиша Аћимовић за 24седам каже да није редак пример да се вероисповест неких историјских личности злоупотребљава како би се представило да су нешто друго по националности.
– Иако је данас чудно да је неки Србин или Српкиња католичке или муслиманској вероисповести, у то време то није била реткост. Па иако то веома добро знају, неки историчари често користе конфесионалну припадност неких личности као доказ припадности некој другој нацији, иако је јасно да се они тако нису осећали – каже Аћимовић.
По његовим речима, у прилог томе најбоље сведочи надгробни споменик краљице Катарине, у Базилици Свете Марије на небеском жртвенику, на којем су била два натписа – латинским језиком и писмом, и српским и ћирилицом.
– Споменик је касније премештен са пода на зид током радова на унутрашњости цркве 1590. године. Том приликом оригинални епитаф је тада уништен. Римски калиграф Ђовани Батиста Палатино израдио је 1545. године копију и објавио је две године касније. Међутим, случајно или не, обновљен је само латински натпис и данас се може наћи на њеном надгробном споменику – објашњава политиколог.
Такође, на првобитној надгробној плочи била је назначена титула њеног оца: „херцег од Светог Саве”, што је остало и на обновљеној, али је, случајно или не, изостављен део у којем се наводи сродство њене мајке Јелене Балшић са српским царем Стефаном Душаном.
Сасвим оправдано се поставља питање да ли је неко намерно изоставио не само ћирилични натпис на обновљеној плочи, него и део у којем се недвосмислено каже да је краљица Катарина била у сродству са царем Душаном Силном, за кога сви знају чији је владар био. Срећом, оригинални ћирилични натпис с надгробне плоче сачуван је захваљујући римском калиграфу Ивану Палатину, који га је 1545. године преписао, а две године касније објавио у својој књизи. Захваљујући њему ми знамо како је ћирилични натпис изгледало и шта је заиста на надгробном споменику писало – каже Аћимовић.
Политиколог додаје да споменик краљице Катарине није једини пример покушаја прекрајања историје.
– Нико не доводи у питање то да је међу балканским нацијама потребно градити помирење. Али до тога је немогуће доћи тако што ће те отуђивати туђу истојију и представљати је као своју. Краљица Катарина може да представља историјску личност око које би могли да се уједине сви. Па зашто је онда проблем да се каже да је била Српкиња? Тиме се неће умањити њен значај за исторју свих конфесија у Босни и Херцеговини. Напротив – сматра Аћимовић.