Питање одговорности које богате државе игноришу: Ко ће платити за штету коју су нанеле климатске промене?

Globalno zagrevanje

Сиромашне земље које су прве осетиле последице глобалног загревања и непогода узрокованих мењањем климе моле за помоћ и хитну акцију, док најодговорнији покушавају да избегну да плате цену свог немарног понашања према планети.

Прича о онима који су одговорни за климатске промене веома је широка, нарочито када се постави питање ко би требало да плати за штету коју су оне узроковале.

Урагани дивљају и делује да су ојачали, поплаве су све чешће, а бројни екосистеми су угрожени, на многим местима уништен је биодиверзитет, због чега су људи морали да промене начин живота и потраже нова средства за живот.

Један од примера је острво Барбуда, на ком је 2017. сваку зграду оштетио ураган Ирма, док је 23 одсто грађевина потпуно уништено. Студија из 2018. је закључила да су климатске промене погоршале деструктивне урагане, укључујући Ирму, и повећале падавине за 5-10 одсто.

Првобитни шок погоршало је наређење да се свих 1.800 становника Барбуде на месец дана евакуише на сестринско острво, Антигву.

– Читава наша култура, идентитет и начин живота повезани су са животном средином и природним ресурсима – каже Джон Мусингтон, један од становника Барбадоса, који објашњава да већина његових суграђана слободно време проводи на отвореном, пецајући, ловећи и кампујући у дивљини.

Оштећене зграде и губитак посла нису једине последице екстремних временских прилика узрокованих климатским променама. Од Барбуде до Фиџија угрожене су читаве културе. Али са више свести, новим технологијама и снажним позивима за међународну подршку, ове мале острвске земље могле би да се боре.

Алијанса малих острвских држава (Аосис), која се на глобалним климатским преговорима залагала за 39 острвских држава, прва је покренула питање нанесене штете још 1991. године, убрзо након оснивања, када је позвала на подршку острвима која се суочавају са порастом нивоа мора. Богате нације су се снажно одупрле овим позивима, инсистирајући да је хуманитарна помоћ довољна за решавање овог питања.

У наредне три деценије ниске острвске државе и друге климатски осетљиве земље наставиле су да траже од богатих нација да им помогну у борби са екстремним временским приликама као што су топлотни таласи, урагани и поплаве, али и убрзано подизање нивоа мора. Они тврде да богате земље треба да плате за штету коју су изазвале климатске промене јер су одговорне за скоро 80 одсто емисија штетних гасова.

На глобалним климатским преговорима Уједињених нација у Глазгову у новембру земље у развоју су разматрале оснивање наменског фонда за финансирање губитака и нанесене штете, формалног тела које би било основано у складу са Оквирном конвенцијом Уједињених нација о климатским променама. Али у коначном споразуму закљученом у Глазгову не помиње се финансирање које би покрило растуће трошкове губитака и штете нанесене земљама у развоју. Уместо тога, богате нације су обећале успостављање „дијалога” како би се разговарало о „аранжманима за финансирање активности које би спречиле, минимизирале и биле усмерене на губитке и штету”.

На преговорима о клими премијерка Барбадоса Миа Мотли рекла је светским лидерима да је тражити од земаља које прве осећају последице климатске кризе, попут малих острвских држава, да плате штету исто „као да тражите од путника у саобраћајној несрећи да он плати одштету уместо возача“.

– Неуспех у обезбеђивању неопходних финансијских средстава мери се животима и средствима за живот у нашим заједницама – рекла је Мотли, додајући да сматра да је то „неморално“ и „неправедно“.

Угрожене земље кажу да им је хитно потребна финансијска и техничка подршка јер се већ суочавају са смртоносним климатским утицајима, који ће се интензивирати како планета буде топлија. Према последњем извештају Међувладиног панела УН за климатске промене (ИПЦЦ), „сваких додатних 0,5 степени Целзијуса глобалног загревања изазива јасно видљиво повећање интензитета и учесталости” екстремних временских прилика као што су топлотни таласи, обилне падавине и суше.

– Не можемо више да игноришемо ове последице. То се сада дежава и у развијеним земљама – рекла је Адел Томас, виши истраживач са Кариба у невладиној организацији „Цлимате Аналитицс”, мислећи на поплаве у Немачкој, које су у јулу убиле више од 200 људи и довеле до економског губитка до 5 милијарди евра.

Истраживање агенције „Хришћанска помоћ” наглашава разарујући економски утицај који ће климатске промене имати на 65 најугроженијих земаља света. Уколико би глобалне температуре порасле за 2,9 степени, њихов БДП би опао у просеку за 20 одсто до 2050. и за 64 одсто до 2100. Након глобалних климатских разговора у новембру, циљ је да се спречи да загревање превазиђе 2,4 степена Целзијуса.

Превентивни приступ

Фиџи се сваке године суочава са екстремним временским приликама, од снажних циклона до дуготрајних суша, каже Сатјендра Прасад, амбасадор Фиџија при Уједињеним нацијама.

– Једна десетина наше привреде збрисана је само после три прошлогодишња невремена, док смо се борили и против ковида 19. То је разлика између малих и великих држава – рекао је Прасад.

Фиџи је 2021. покренуо параметарску шему осигурања заједно са агенцијама Уједињених нација, која нуди тренутне исплате сиромашним земљама и другим угроженим заједницама након катастрофе. Ово циљано финансирање помаже им да обнове своје животе након катастрофе, каже Прасад.

Влада такође премешта 20.000 људи који живе у 45 приобалних заједница у унутрашњости како би их заштитила од пораста нивоа мора, уз средства прикупљена од пореза за животну средину и прилагођавање клими Фиџија.

– Не ради се само о селидби. Морамо да изградимо нове путеве, преместимо школе и обезбедимо струју – све оно што чини живот могућим – истакао је Прасад и додао да се „више новца троши на поправку и обнову школа него на само образовање”, као и да се новац за здравствену заштиту преусмерава како би се помогло угроженим заједницама да се опораве од штете и губитка.

За то време у Пакистану је „Старт Нетwорк”, коалиција коју чини 50 хуманитарних агенција и непрофитних организација, покренуо пробни пројекат који има за циљ да рана интервенција буде још боља. Ова мрежа организација спречава да екстремне временске прилике изазову глад и сиромаштво тако што ће се рани знаци ризика уочити на време и тако што ће се одмах реаговати.

Овај систем користи сателитске слике за предвиђање временских прилика као што су суше и поплаве, па се активира рано упозорење за интервенцију. Угрожене заједнице тако могу да развију план за правовремено реаговање и да што је више могуће умање утицај поменутих временских прилика. Овај модел, који предвиђа пад приноса усева, омогућио је заједницама у Пакистану да пређу на садњу усева отпорних на сушу, да нађу начин да сачувају воду и да вакцинишу своју стоку по месец дана пре суше.

Проблем одговорности

Ове врсте интервенција захтевају технолошку експертизу и, што је најважније, новац за њихово финансирање. Али велико питање јесте ко би требало да плати рачун?

Богате нације, које обично имају највеће емисије до сада, забринуте су да би могле да буду проглашене одговорним за деценије загађења које су изазвале. Када су губитак и штета укључени у Париски споразум 2015. године, САД су тражиле да се дода клаузула у којој се наводи да споразум „не укључује нити пружа основу за било какву одговорност или компензацију“.

Дебата о одговорности и надокнади допринела је томе да губици и штета постану „политички табу“ и зауставила је преговоре, каже Томас.

Упркос потписивању „високоамбициозне коалиције“ са малим острвским државама и рањивим нацијама на новембарским преговорима о клими у Глазгову, САД и ЕУ блокирале су њихов предлог за финансирање губитака и штете. На питање зашто се САД противе успостављању таквог пројекта, специјални изасланик Вашингтона за климу Джон Кери рекао је новинарима: „Увек размишљамо о питању одговорности и куда то иде“.

Амбасадор Фиџија Прасад каже да политички преговори морају да превазиђу овај застој.

– Требало би да се ради о дугорочном решавању проблема, а не о одмазди и о тражењу кривца који је више или мање одговоран за нешто – каже он.

Пружање подршке за губитке и штете није чисто алтруистично, каже Оливија Сердечни, истраживачки аналитичар у „Цлимате Аналитицс”, специјализована за губитке и штете.

– У једном тренутку развијене земље могле би да делују из сопственог интереса. Оне не желе да се политички системи у земљама у развоју дестабилизују и да се суоче са климатским мигрантима – објашњава она.

Колико новца је потребно?

Учесници кампање кажу да је угроженим земљама потребно најмање 300 милијарди долара годишње до 2030. како би се поништили ефекти нанесене штете. Земље у развој, са друге стране, тврде да би финансирање опоравка требало да буде додатак новцу издвојеном за ублажавање климатских промена и прилагођавање.

– Обим и количина потребних ресурса изнад су онога што земље попут наше могу себи да приуште. Потребни су нам наменски ресурси за губитак и штету – каже Прасад.

На преговорима УН о клими у новембру Шкотска је постала прва земља на свету која је издвојила посебна средства за губитак и штету, обећавши 2,7 милиона долара за помоћ заједницама на првим линијама климатске кризе. Иако је ово био мали износ, залог се сматрао симболичним. Међутим, друге земље су се одупирале отварању новог канала климатског финансирања.

Једна од области у којој је постигнут напредак у разговорима јесте финансирање „Мреже Сантјаго”, око чега су сложиле све богате земље. Овај механизам успостављен је 2019. за пружање техничке помоћи земљама погођеним последицама климатских промена. План је да се ова мрежа покрене пре следећег састанка Уједињених нација о клими, који ће се одржати у Египту у новембру 2022.

– Очекује се да ће се државама на тај начин пружити техничка помоћ и решења на основу потражње. Таква подршка ће помоћи да се схвати којим земљама је потребна техничка помоћ у суочавању са све већим интензитетом и учесталошћу екстремних временских прилика и новим изазовима као што су пораст нивоа мора, топљење глечера и све већа киселост океана – каже Харџит Синг, виши саветник глобалне мреже „Цлимате Ацтион Нетwорк Интернатионал”.

Али угрожене земље кажу да мрежа сама по себи чини мало да би ублажила изазове са којима се оне суочавају.

– Климатске катастрофе су наша стварност. Сваке године у којој одложимо акцију повећавамо обим проблема губитка и штете – наглашава Прасад.

– Налазимо се на стварној прекретници. Дошли смо до границе стрпљења – изјавила је Томас.

Након урагана Ирма финансирање губитака и штете помогло би Барбуди да се обнови брже и боље, тако да острво може да издржи будуће урагане, каже морски биолог Мусингтон. Средства би се могла искористити за пребацивање Барбуде на обновљиву енергију, као што је енергија ветра, која не само да је одрживија, већ се може прилагодити тако да боље издржи олује и настави да производи електричну енергију и за време јаке олује, каже он.

Међународна подршка такође би омогућила већа улагања у мангрове, коралне гребене и плаже на Барбуди – све кључне чиниоце културног живота на Барбуди.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Тагови:

Најновије