Прави се нова енергетска мапа света: Европске земље у трци са временом да нађу алтернативу руском гасу, ево где ће прво покуцати

Gas

Извозници нафте и гаса који раније нису били имали истакнуто место у глобалном енергетском поретку, као што су Ангола, Нигерија и Република Конго, сада се наводе као потенцијални играчи у будућем снабдевању Европе. А европске земље које журе да се ослободе руског гаса окрећу се поузданијим, али скупим добављачима течног природног гаса као што су Катар и Америка.

Ови потези су део борбе у Европи да се одговори на енергетску кризу изазвану ратом у Украјини, пише „Вашингтон Пост“. Руски председник Владимир Путин се последњих дана обрушио на своје западне непријатеље прекидом испоруке природног гаса Бугарској и Пољској због одбијања да плате у рубљама. Други велики потрошачи руског гаса, укључујући Немачку и Италију, покушали су да увере своје грађане да траже решења за случај да њихове земље буду следеће на удару.

Али у скоро сваком сценарију, наредних 18 месеци биће мучно време за Европу, јер се утицаји високих цена осећају света, а владе се боре да напајају своје фабрике, греју домове и одржавају рад електрана. У блиској будућности нема довољно алтернатива које ће спречити велике економске проблеме у наредном зимском периоду, у случају да Русија прекине снабдевање. Овог месеца, на пример, немачка централна банка је упозорила да би се економија земље могла да се смањи за два процента ако рат потраје.
Ово је веома опасна игра која се игра. Не знам како би ово требало да се заврши. Чини се да ће се завршити веома лоше и за Западну Европу и за Русију. Постоји ограничена количина природног гаса. Нико неће моћи брзо да произведе више, без обзира на фантазије у које владе желе да нас убеде – рекао је Едвард Чоу, научник за енергетску безбедност у Центру за стратешке и међународне студије који је раније радио у индустрији деценијама.

Оно што се догодило је изненадно глобално преуређење енергетских тржишта подстакнуто наглим преокретом Русије. За сада, европско тржиште гаса постаје распарчано. Италија може да се окрене Алжиру, Бугарска Грчкој, а Пољска може да се окрене ка дуго планираном проширењу терминала за увоз течног природног гаса (ЛНГ) и гасовода који долази из Норвешке.

То је драматично, неочекивано мењање светске енергетске мапе. Пре два месеца Европљани нису могли да замисле да затворе врата руској енергији, а сада је само питање када ће се то десити. И то се дешава брже него што се могло замислити, пише „Вашингтон Пост“.

Немачка, економски мотор Европе, за сада је посебно неспремна. Више од половине њеног снабдевања природним гасом долазило је из Русије. Немачка је то смањила на 35 одсто након инвазије, али није у доброј позицији да у скорије време потпуно елиминише руски гас. Недостаје јој инфраструктура за увоз, а само три нуклеарна реактора у земљи су на мрежи – осталих 14 је затворено након што је цунами погодио нуклеарни комплекс Фукушима у Јапану 2011. године.

Немачки министар економије Роберт Хабек рекао је да очекује да ће његова земља пасти у рецесију без руског гаса.

– Схватам ово веома озбиљно – додао је.

Ако залихе природног гаса нагло падну, следећи корак би могао бити рационализација.

Гас би прво кренуо у болнице и домаћинства, а предузећа би била у ризику од губитка струје. Званичници и аналитичари упозорили су да би последице могле бити дубља рецесија него што је Немачка централна банка прогнозирала раније ове године, пошто би се фабрике затварале, стотине хиљада људи губило послове и инфлација расла.

Уместо да купује нафту и природни гас од Русије — где су трошкови производње веома ниски, а цевоводни транспорт јефтин — Европа мора одмах да се окрене скупљим алтернативама као што је Америка, која до пре седам година уопште није имала капацитете за извоз гаса. Европске компаније морају да додају 30 до 50 процената на цену самог гаса да би танкер течног природног гаса допутовао од Мексичког залива до Европе. Тада празан брод мора да се врати, што је укупно 24 дана у транзиту.

Европске земље се крећу што је могуће брже у диверсификовању свог снабдевања, али произвођачи енергије не могу да прате корак. Пројекат који омогућава нове залихе природног гаса обично траје најмање две до четири године. Истовремено, инвеститори могу бити опрезни према великим, дугорочним пројектима за производњу природног гаса, јер владе и предузећа свакако ускоро планирају прелазак на еколошки прихватљивије врсте енергије.

Али упркос свим причама о томе да Европа појачава обновљиве изворе енергије, то је такође дугорочан напор који компликују проблеми са ланцем снабдевања и споровима у вези са животном средином.

Цене обновљиве енергије широм света, након отприлике две деценије пада, порасле су током протекле године, а у Европи је мало простора за брзо додавање нових купаца обновљивих извора енергије.

Шпанија је пример регулаторних препрека које такође стоје на путу брзом преласку на друге облике енергије. Постоји више од 70 гигавата соларне енергије која чека да буде распоређена тамо. Али процес покретања је ужесно спор, јер су дозволе одобрене за само 20 одсто тих соларних инсталација.

Роберто Цинголани, министар задужен за италијанску енергетску транзицију, рекао је у интервјуу да се Италија бори да постигне споразуме са низом афричких земаља и да се сада нада да ће до пролећа 2024. бити енергетски независна од Русије.

– То је велика промена, померање централне масе система ка југу. Мислим да је цела Европа схватила да зависити углавном од једне земље, једног добављача, није баш паметан став – рекао је Цинголани, који је прошле недеље путовао у Анголу и Републику Конго.

Он је додао да је Италија у бољој позицији од других земаља Европске уније да се носи са транзицијом, јер већ има два гасовода за Африку и још један који иде на исток према Азербејџану. Али он је рекао да ће плану за ванредне ситуације бити потребно неко време да се спроведе у дело и да би земља била у проблему ако би Русија изненада прекинула снабдевање.

Према таквом сценарију, од италијанских потрошача би се могло тражити да смање употребу клима уређаја. И компаније би се могле суочити са прекидима у снабдевању енергијом.

Једна ствар која би могла да ублажи притисак на земље које су велики потрошачи енергије било би успоравање светске економије. Најновија блокада у Кини ради сузбијања корона вируса вероватно је смањила светску потражњу нафте за милион барела дневно, што отежава Пекингу да притекне у помоћ Москви. Међународни монетарни фонд је проценио да ће светска економија ове године успорити за 3,6 одсто.

Ово је такође доба године када би Европа требало да гради складишта гаса. Прошле године, руско смањење снабдевања је отежало преживљавање зиме. Ако би Русија прекинула све своје токове гаса, најтеже погођене земље биле би Немачка, са тренутно пуним складиштем од само 33,5 одсто, Италија са 35 одсто и Мађарска са 19,4 одсто.

Где ће све ово ићи зависи од следећих потеза Кремља. Русија се у великој мери ослања на приходе од гаса и нафте, и сама би себи нанела економски ударац завртањем славине за главне европске економије. Истовремено, европски купци су већ обећали да ће у потпуности завршити са руским увозом до 2027. Способност Русије да користи своју моћ над протоком енергије као економско оружје против Европе само ће се смањити. Неки аналитичари сугеришу да би то могло да подстакне Русију да сада употреби то оружје, док још има утицај.

Све ово ствара нове прилике у Алжиру и другим афричким земљама.

Алжир је већ извозио гас у Европу пре него што је избио рат. Шаље га цевоводом у Италију и Шпанију. Алжир такође има додатне капацитете у објектима који претварају природни гас у течност погодну за транспорт. Постојали су бројни проблеми који су спречавали већи извоз, укључујући забринутост да неће остати довољно енергената за домаћу потрошњу како национална економија расте, као и геополитичку уздржаност око превише блиског повезивања са Европом.

Али прва ствар која спутава Алжир и друге афричке земље које седе на великим резервама природног гаса је то што је Европа преферирала гас из Русије, који је био јефтинији и лакше доступан. Европа је у руском гасу такође видела лакши пут ка преласку на обновљиве изворе енергије, јер није захтевао велика нова улагања у гасоводе и другу инфраструктуру у земљи и иностранству.

Африка већ дуго жели да развије своје резерве природног гаса, али инвеститори су били скептични, говорећи да је претешко, предалеко, прескупо. Та рачуница се променила. Ово је тренутак за Африку, закључује „Вашингтон Пост“.

 

Facebook
Twitter
WhatsApp
Email

Тагови:

error: Sadržaj je zaštićen. Copyright @ 025info.rs
Претрага
Close this search box.