Представа „Седам“ – безгрешни играју грехове

predstava

Кулски аматери, познати на позоришној мапи Србије као једни од најуспешнијих и најнаграђиванијих у свету аматеризма, поново су показали своје умеће. Овог пута, омладински ансамбл кулског театра, оставио је публику без текста. Ничим другим до – једноставношћу која разоружаваја.

„Седам“ је прича без причања. За њихове младе године, мајсторски изведен театар покрета, путем којег нам кулски омладинци причају причу. Сва глумачка умешност овде је у пуном сјају, тим више што се у „Седам“ глумци не користе својим главним оруђем, говорним апаратом.

Библија каже: „На почетку, беше реч“. А код ових позоришних уметника, на почетку беше – сенка. Вешта игра сенки, коју је тачно изнео овај млади ансамбл, прожима се кроз читаву представу. Без имало потешкоћа, седам омладинаца играју на два фронта – на просценијуму и „из контре“. Сви су унисоно костимирани, црна одела са ушивеним бројевима не могу да нас не запитају, јесмо ли и ми сви на свету толико мали да смо само неки број? Имају ли наши животи значај? Ко смо, у овом бескрајном универзуму, ми, обични људи и шта наши животи значе?

Пре него што смо стигли да се запитамо, екипа представе „Седам“ нам је одговорила.

Пред нама су људи, са свим припадајућим манама и врлинама, који се деле, свађају, мире, воле, мрзе, помажу и саплићу једни друге. Пред нама се указују ни мање ни више него – свакодневни ми, оно што јесмо и како нас други виде.

Кулски аматери, сви средњошколског узраста, дакле практично деца, неупрљана греховима којима смо ми сви, грешни људи, склони и које ће, пре или касније, и сами осетити, одиграше нам их пред очима.

Живо, истинито, на моменте надреално, они нам покретом, гестикулацијом и мимиком откривају више него ли да су проговорили. Лјубав, као покретач, главни и основни је мотив овог ауторског пројекта Слободана Ногавице. Ипак, показао нам је како то изгледа када се појаве препреке. Вешто водећи ансамбл, Ногавица нам говори о суштаственом – готово недокучивим садржајима људских душа.

Они који су пратили рад овог ансамбла, који је, готово без промена у саставу, носио дечију драмску сцену у Кули годинама уназад, могли су видети у пројекту „Седам“ како од пупољка настаје цвет или како се гусеница претвара у лептира. Набројаћемо их према редном броју на костиму:

Теодора Станић, са бројем Један… Принцески лепа, можда најтачнија у фацијалној експресији.
Лјиљана Кнежевић, са бројем Два… Беспрекорно глумачки дисциплинована.
Биљана Митрић, са бројем Три… Аутентично своја у свакој форми позоришта.
Игор Станић, са бројем Четири… Сјајна звезда прецизности покрета.
Леа Полић, са бројем Пет…. Истрајно лепршава на сцени, као и из контре.
Лука Ногавица, са бројем Шест… Поетична појава овог комада.
Сара Крупљанин, са бројем Седам… Одише јасним погледом и благошћу.

Некада прваци дечије драме, ови млади људи прете да угрозе „славу“ сталне поставе ансамбла вечерње сцене, на којој њихов руководилац и сам игра, јер су нам показали да већ сада умеју да баратају позориштем. А и оно њима. Пројекат је показао раст и сазревање, не само чланова ансамбла, већ и њиховог ментора и руководиоца Слободана Ногавице. Познајемо га као свестраног културног радника, а овим ауторским пројектом упознајемо Ногавицу као све зрелијег тумача позоришне магије.

Кулске позоришне снаге свакодневно јачају, а представа „Седам“ нам то и показује – она је мешавина младости, ентузијазма, енергије, полета, вере, љубави, прегалаштва. „Седам“ је аутентични позоришни догађај који никога у сали неће оставити равнодушним.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Тагови:

Најновије