Проф. др Јасмина Вујић: Идеални енергетски извори не постоје

Nuklearna elektrana

Нереално је очекивати да Србија добије нуклеарну електрану у следећих 30 година, каже научница из области нуклеарне енергије проф. Јасмина Вујић.

Разлог је то што мора прво да се уради низ припреминх корака, у складу са захтевима и препорукама Међународне агенције за атомску енергију, али и спознајом да таква одлука доноси дугогодишње обавезе и посвећеност овом програму.

“По мом мишљењу, које сам изнела и на више скупова у САНУ, Србија евентуално може да учествује у инвестирању изградње нуклеарне електране у једној од суседних земаља”, истиче Вујићева.

Редовна професорка Факултета за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета у Берклију, била је прва жена декан Факултета за нуклеарну технику у САД и председница Организације свих декана факултета за нуклеарну технику у САД. Сада руководи истраживачким тимовима за неколико америчких универзитета, чланица је стручних комисија на светским универзитетима и институтима у САД, Јапану, Јужној Кореји и Грчкој.

Професорка Вујић је објаснила предуслове за добијање захтевне и скупе нуклеарне технологије.

“Одлука о мораторијуму на изградњу нуклеарних електрана је била политичка одлука, донета у бившој Југославији. Друге републике бивше Југославије немају мораторијум”, каже она.

Додаје да је Србија давно изгубила корак у области модерне нуклеарне технологије и то не може да се надокнади за годину или две, чак ни за 10 до 20, јер мора прво да се уради низ припремних корака, у складу са захтевима и препорукама Међународне агенције за атомску енергију и препозна да ова долука доноси дугогодишње обавезе и посвећеност нуклеарном програму.

То, сматра Јасмина Вујић, подразумева припрему целокупне националне инфраструктуре, развој законских, кадровских, финансијских, надзорних, оперативних ресурса који ће омогућити безбедан, дугогодишњи рад нуклеарне електране и одлагање истрошеног горива.

” ‘Животни циклус’ у нуклеарном програму значи посвећеност циклусу од минимум 100 година, који укључује припремни период од бар 10 до 15 година, изградњу електране која може да траје и до 10 година, ефективни рад електране од 40 до 60 година, одлагање истрошеног горива и декомисија електране. Компаније, ни са запада ни са истока, не желе да улажу у изградњу ове скупе технологије у другим земљама док јасно не виде свој интерес и своју зараду. Потписивање прелиминарних споразума о сарадњи значи веома мало”, додаје.

Што се тиче кадрова за рад у нуклеарној електрани, проф. Вујић истиче да Србија нема довољно кадрова, почевши од заваривача, до нуклеарних инжењера, машинаца и технолога са знањем нуклеарне енергије.

На Електротехничком факултету у Београду је пре скоро 30 година укинут Одсек за техничку физику на ком су проучавани нуклеарна енергетика и рад нуклеарних реактора. Нешто се мало проучава на Машинском факултету, али то је далеко од минимума неопходног знања.

На питање како види изражену спремност Србије да гради нуклеарну електрану Пакш у Мађарској и реакцију ЕУ да слична руска технологија реактора није присутна ни у једној чланици Уније, проф. Вујић каже да није тачно да нуклеарне електране руског дизајна нису присутне у ЕУ.

“Има 16 нуклеарних реактора руског дизајна (ВВЕР – реактори хлађени водом под притиском), и то у Чешкој шест, у Словачкој четири, а још два су у изградњи, у Бугарској два и у Мађарској четири. Да не заборавимо Украјину, са 15. Реакције ЕУ су политичке”, додаје.

Србија је окружена трима земљама које имају нуклеарне електране, у ЕУ их има више од 100. Када је реч о страху од хаварија, Вујићева објашњава да су комерцијалне нуклеарне електране почеле да раде после Другог светског рата, што је огромно искуство од преко 70 година.

“Догодиле су се само три озбиљне хаварије – Острво Три миље, Чернобиљ и Фукушима. У сва три случаја, поред одређених пропуста у дизајну, највећу одговорност за хаварије су сносили оператери. Нико није погинуо од последица хаварије на електранама Острво Три миље и Фукушима, а у Чернобиљу је око 50 радника погинуло од пожара и експлозија – које нису биле нуклеарне – или озрачавања док су радили на санирању. Ако се то упореди са бројем погинулих током хаварија у хемијској и петрохемијској индустрији (Бопал, Индија), пуцања брана на хидроелектранама, саобраћајних и авионских несрећа, видимо да је разлика у броју погинулих огромна, а страх од потенцијалних нуклеарних хаварија претеран”, истиче научница.

После ових катастрофа ентузијазам света према атомској енергији је опао, али се сада тај тренд мења. Како истиче проф. Вујић, нуклеарне електране производе минималне количине угљен-диоксида, за разлику од термоелектрана, што најбоље знају многољудне земље, Кина и Индија, које су посвећене убрзаној градњи нуклеарних реактора. Када је, са друге стране, реч о Европи, Вујићева истиче да је на примеру Немачке најбоље схватити зашто је дошло до промене.

” ‘Зелени енергетски план’ је имао за циљ да смањи емисије угљен-диоксида у Немачкој за 80 одсто до 2050. године у односу на нивое из 1990, и да се убрзано улаже у обновљиве изворе, ветрогенераторе и соларне ПВ електране, уз велику државну помоћ. Изненадно гашење 10 нуклеарних електрана, са 12 одсто удела у производњи електричне енергије, под притиском партије Зелених, довео је до негативних последица, па Немачка мора да продаје вишак електричне енергије из обновљивих извора по ниској цени, кад има ветра и сунца, а увози из Француске скупу ‘нуклеарну струју’, кад их нема”, додаје.

Истиче да енергетски извори из “зелене агенде” једноставно нису ефикасни, а електрична енергија коју производе знатно је скупља.

“Цена ове замене је процењена на 12 милијарди долара годишње. Немачка гаси нуклеарне електране и замењује их термоелектранама на угаљ. Стога је француски председник Макрон предложио Агенду 2030, која укључује убрзану изградњу нове генерације нуклеарних реактора у Француској”, каже за Новости проф. Вујић.

Што се тиче “зелених извора”, Вујићева наглашава да идеални енергетски извори не постоје. Може се, како каже, увек дискутовати о ризицима по становништво и околину на које ниједан енергетски извор није имун, о њиховој ефикасности, производној цени, штетним емисијама или о количини произведеног штетног отпада.

“Свака држава мора да донесе одлуку које енергетске изворе ће да користи, и у ком проценту, засновано на специфичностима дате државе, а не на основу наметања неке ‘зелене агенде’”, закључује Јасмина Вујић.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Тагови:

Најновије