Руси ископали најдубљу рупу на свету, а онда су је затворили и отишли: Због онога што су нашли сматра се да су стигли до самог пакла

Rupa

Усред дивних, снежних предела Кољског полуострва, дубоко на Арктичком кругу, налази се једна оронула зграда која крије узбудљиву причу из времена Совјетског Савеза – када су истраживачи ископали најдубљу рупу на Земљи.

Ту се у бетону налази зарђали метални поклопац, осигуран дебелим завртњима.

Многи верују да је управо ту пролаз ка паклу.

У питању је Кољска супердубока бушотина, најдубља рупа на свету коју је направио човек. Совјетима је било потребно скоро 20 година да копају толико дубоко – 12,2 километра. Локално становништво је уверено да се одатле могу чути врисци душа мучених у паклу.

Копали су у име науке, како би сазнали шта се налази испод нас. Пројекат бушења Земљине површине почео је близу Мурманска седамдесетих година, кад су совјетски научници желели да испитају Земљину кору.

Бушење је обустављено 1992, јер је температура била око 180 степени, што је било топлије него што су научници предвидели.

Уколико истраживачи желе да наставе да копају, морају да открију како да превазиђу температурну препреку.

У време Хладног рата, велике силе су се бориле на многим фронтовима, па и у свемиру, а постојала је и жеља да се продре што дубље у Земљину кору.

– Бушење је почело у време Гвоздене завесе – рекао је Ули Хармс из Међународног програма континенталног научног бушења, који је као млади научник радио на немачкој верзији Кољске бушотине.

– Свакако је било ривалства међу нама, а једна од главних мотивација је била то што Руси нису отворено делили своје податке. Када су почели да буше, рекли су да су пронашли воду, али у то је мало ко веровао, јер је постојало мишљење међу западњачким научницима да је кора толико густа да вода не може да прође кроз њу – објаснио је он.

Уколико бисмо Земљу посматрали као лук, кора би била као омотач планете, а само је 40 километара дебљине. Након тога иде 2.896 километара дебео омотач, а потом следи сам центар планете, Земљино језгро.

Као и у случају свемирске трке, пут у средиште Земље требало је да демонстрира силу и представи најновије технологије. Научници су ишли тамо где нико пре никада није крочио. Све што би тада пронашли било би вредно попут Месечевог камења које је донела НАСА.

Ипак, ову трку је одликовало то што није било победника.

Пут у средиште Земље

Американци су први почели са истраживањем дубина. Касних педесетих година, занимљиво названо Америчко друштво разноврсности сковало је план да се буши до омотача. Било је то неформално друштво састављено од истакнутих чланова америчке научне заједнице.

Нису желели да избуше веома дубоку рупу већ су, предвођени писцем Джоном Стајнбеком, одлучили да иду пречицом кроз океанско дно Пацифика надомак Гвадалупеа, у Мексику. Земљина кора је тања на океанском дну, па су мислили да ће им то дати одређену предност. Међутим, мана тог плана је што је ту и океан најдубљи.

Совјети су почели да буше на Арктичком кругу 1970. године. Године 1990, Немци су почели са копањем у Баварији, а достигли су дубину од девет километара.

Оно што је било јасно из руског искуства јесте да морате да бушите што је вертикалније могуће, јер се у супротном повећава обртни моменат код бушилица. Решење је било да се креирају вертикални системи за бушење, који су данас индустријски стандард. Међутим, оригинално их је развио Међународни програм континенталног научног бушења. Покушали смо да искористимо неке руске технике коришћене касних осамдесетих и раних деведестих, када је Русија била отворенија и вољна да сарађује са Западом. Нажалост, није био могуће снабдети се опремом на време – навео је Ули Хармс.

Ипак, експедиције су се завршавале неуспесима. Било је блокада, високих температура, трошкова и политике – све то је зауставило сан научника да копају дубље или да оборе рекорд.

Од Кољске бушотине се одустало 1992. године, када су температуре достигле 180 степени, што је било двоструко више него што су научници очекивали. Осим тога, након слома Совјетског Савеза није било ни новца како би се наставило финансирање таквих пројеката. Овакве експедиције су веома скупе, због чега их је веома тешко поновити.

Врата пакла

Упркос свему, Руси су дошли до више научних открића. Откривена је вода на 12 километара дубине, као и 24 нове врсте дуго изумрлих ћелијских организама и камење старо 2,7 милијарди година.

Супердубока бушотина има пречник од 23 центиметра, а њен метални поклопац је заварен.

Међутим, оно што је привукло највише пажње и оно по чему је ова рупа постала позната и у свету јесу чудни звуци који допиру из њеЛокални становници кажу да је рупа толико дубока да могу да чују вриштања људи које муче у паклу, због чега су је и назвали “бунар за пакао”.

– Знамо шта смо видели и чули. И апсолутно сам сигуран да смо бушили до капија пакла – наводно је тада рекао један геолог.

Ипак, већина снимака чудног вриштања који се могу наћи на интернету су, како се испоставило, из филма “Барон Блоод” из 1972. године и уопште не потичу из рупе.

Иначе, ако бисте упали у ту рупу, било би вам потрено 3,5-4 минута да паднете на дно.

 

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Тагови:

Најновије