Скромност као највећа врлина: Навршило се 13 година од смрти патријарха Павла, а његове речи утиснуте су у колективну свест српског народа

Patrijarh

Данас се навршава тринаест година од смрти патријарха Павла.

Преминуо је у сну у 95. години у 10.45, на Војномедицинској академији у Београду.

На сајту Српске православне цркве објављено је:

– После примања свете тајне причешћа, у Господу упокојио се архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки, патријарх српски Павле.

Свету дужност поглавара Српске православне цркве обављао је пуних 20 година, од 1990. до 2009. године.

Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле сахрањен је у недељу 15. новембра око 10.45, после чега је у нашој земљи проглашена тродневна жалост.

Од недеље 15. новембра до четвртка 19. новембра тело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви, где су непрестано читане молитве и где су верници долазили да му одају почаст. У недељу 15. новембра око 22 сата колона испред Саборне цркве била је дужа од километар.

И следећих неколико дана ред испред Саоборне цркве био је дуг, а патријарх је сахрањен у манастиру Раковица, што је била његова жеља, забележена у тестаменту.

На дан сахране, на улицама је било више од милион људи који су дошли да га испрате на вечни починак.

Скромност као највећа врлина

Вољени патријарх живео је скромно, баш како хришћанска вера проповеда и захтева, а остале су забележене многе приче и примери његовог оноса према овоземаљском.

Никада није имао аутомобил, ни мобилни телефон, није гледао телевизију ни читао новине.

Устајао је рано и живео по свим хришћанским правилима, а није му био проблем ниједан физички посао. Возио се градским превозом, а остале су забележене многе анегдоте које само потврђују да је заиста живео у складу са оним шта је говорио.

Није се либио ни да усред лета користи градски превоз. Пратилац му је једном предложио да не иде аутобусом јер је вруће, а аутобус препун женског разголићеног света. Патријарх му је одговорио “Знате, свако види оно што жели.”

Једном приликом, док је сам ишао узбрдо улицом Краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, један свештеник пролазио је поред њега у скупоценом аутомобилу и понудио му превоз:

-Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба…

Патријарх није желео да га одбије и пристао је да уђе у аутомобил. Када је видео у како скупоценом возилу се нашао, упитао је:

-А, је л’ те, оче, чији је ово ауто?

-Мој, Ваша Светости!

-Станите! – заповеди патријарх Павле. Изађе, прекрсти се и рече свештенику: -Нека вам је Бог на помоћи!

Необична прича о ципелама

Увек скроман и сведен, Павле је увек имао беспрекорно чисте ципеле у којима је шетао ои Београду и када је ушао у најдубљу старост.

Како је писао Историјски забавник, Београђани су причали и да је знао и да потрчи за трамвајем, а занимљиво је да је исте ципеле носио 30 година.

Једном приликом, неко је патријарха питао за његове необичне ципеле.

– Јесте, удобне су, могу у њима дуго да пешачим – рекао је.

– Где сте их купили?

– Ех, купио! – одмахнуо је руком патријарх Павле, оставши недоречен.

Касније су њему блиски људи открили како је патријарх заправо носио женске чизме које је је једном приликом пронашао. Видевши да су очуване, одлучио је да их у својој малој радионици преправи за себе.

Мало ко је знао да је он био и обућар и да је правио ципеле за себе, а причало се да је занат је научио од неког обућара: Други су, пак, твдили да је овај посао научио у манастиру.

Која год верзија приче да је тачна, његова одлука била је да искористи своје умеће и не купује
Још једна прича сведочи о његовој скромности. Наиме, за време заседања архијерејског сабора Српске православне цркве, патријарх је кренуо према Саборној цркви јер се ближила вечерња служба.

Између Патријаршије и храма угледао је мноштво луксузних паркираних аутомобила. Павле је упитао свог пратиоца: „Чији су ови скупоцени аутомобили?“. Када је чуо да њих возе његови епископи, Павле је одговорио: „О, Бог га видео, шта би тек возили да нису дали завет скромности?”

Далеке 1962. године Патријарх је тада био владика рашко – призренски, и на захтев неких епископа да им се подигну плате, рекао им је:

– А зашто, кад не можемо ни ово што смо имали до сада да потрошимо?

Ни хумор му није био стран

Једном приликом је у његов кабинет ушао непознат мушкарац који је тврдио да му се указала Богородица. Патријарх, пажљиво га саслушавши рекао му је:

– Слушајте, господине, ја сам дугогодишњи калуђер и владика скоро педесет година, сваког дана служим Богу и ни анђео ми се још није јавио, а Вама се Богородица јавила! Немојте, молим вас.

Једна прича везана је за фотографисање патријараха. Када је Вицан Вицановић пожелео да фотографише патријарха Павла, обратио му се речима: “ Ваша светлости“ (уместо Ваша светости), на шта му је патријарх одговорио:

– Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц?

Мудре речи за цео српски народ

Чини се да је патријарх Павле у правом тренутку ступио на чело СПЦ.

Током ужасних деведесетих година дошао је да унесе наду и да усмери људе ка путу вере и Цркве.

Речи патријарха Павла заувек остају у колективној свести српског народа. Они имали прилику да га слушају и од њега уживо чују велике мудрости, имали су велику срећу.

За скоро 20 година за српски народ урадио је много тога – ујединио Српску цркву, устао против раскола у политичкој емиграцији, основао нове епархије, обновио рад многобројних богословија…

На његову иницијативу веронаука је враћена у школе 2002. године, а Богословски факултет поново је враћен у оквир Београдског универзитета одакле су га комунисти избацили 1952. године, а 1993. покренуо је Академију за уметност и конзервацију.

И данас његове речи одзвањају српским народом. Једном приликом рекао је:

А ја кажем: ако би требало да се одржи Велика Србија злочином, ја на то пристао не бих никада; нека нестане Велике Србије, али злочином да се одржава – не. Ако би било потребно и нужно једино да се одржи Мала Србија злочином, ја и на то не бих пристао. Нека нестане и Мале Србије али злочином да се одржи – не. И кад би требало да се одржи последњи Србин, ја да сам тај последњи Србин, а да се одржи злочином – не пристајем, нека нас нестане, али да нестанемо као људи, јер нећемо онда нестати, живи ћемо отићи у руке Бога Живога.

– Бог нас је створио људима и тражи од нас да то и будемо. Нема таквих времена у којима то не бисмо могли бити и не бисмо били дужни да то будемо.

– Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате.

Познате су и његове изреке:

– Научи се систематичности и одржавању чистоће.

– Једна чаша вина је мера. Две чаше вина су много, три чаше су мало.

– То што осећате извесне недостатке, и са мном је иста ствар. Уосталом, ко је тај ко не би требало да је бољи и у интелектуалном погледу, и у погледу срца и воље?

Не брини, није Господ далеко. Он је ту са тобом, зато дочекуј све мирно, без журбе и нервозе, па ћеш моћи све издржати са њим. То је стварност.

– Гледај да импонујеш не својим знањем и својом ученошћу него својим смирењем и другим еванђеоским врлинама.

– Чувајмо се од нељуди, али још више се чувајмо да и ми не постанемо нељуди. Невоља је било и биваће, људи и нељуди је било и биваће, околности не зависе увек од нас, али да ли ћемо бити људи или нељуди, то од нас зависи.

Скроман целог живота

Световно име поглавара СПЦ било је Гојко Стојчевић. Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, Доњи Михољац, Славонија, у породици земљорадника. Тек скоро је откривено да је презиме Стојчевић носио по мајци.

У родном месту је завршио основну школу, а потом у Тузли нижу гимназију.

Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду коју је похађао ванредно да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. Шесторазредну богословију завршио је у Сарајеву 1936, а Богословски факултет у Београду, у којем је претходно завршио и две године Медицинског факултета.

Други светски рат затекао га је на одслужењу војног рока, а као избеглица налазио се у манастиру Света Тројица у Овчару и Бањи Ковиљачи од 1944. као вероучитељ за децу у избеглиштву.

Година 1957. забележена је као почетак Павловог архијерејства – за епископа рашко-призренског изабран је 29. маја, а 22. септембра га је, у Саборној цркви у Призрену хиротонисао тадашњи српски патријарх Викентије.

За време службовања у Епархији рашко-призренској посветио је обнови цркава и манастира и посебно обнови монашког живота. Почетком децембра 1990. епископ Павле је именован за 44. српског патријарха наследивши на трону Светог Саве патријарха Германа. Богословски факултет СПЦ доделио му је 1998. звање почасног доктора богословља.

Зашто га Српска православна црква још није прогласила свецем?

Иако је прошло више од деценије од када се упокојио, још нема одговора на питање када ће Павле бити канонизован, што је по свим критеријумима Цркве један од најсветијих чинова. Из тог разлога редакција 24седам, поводом годишњице смрти блаженопочившег патријарха, прошле године покренула иницијативу “Ореол за Павла”.

Шта је потребно да би неко постао светац?

Да би неко постао светац, односно био канонизован, потребно је да буду испуњени неки од услова: да му мошти нису иструлиле, да се над његовим гробом дешавају чуда – што се највише односи на исцељења, или да је та особа живела на гласу светости и да је иза ње остало сећање да је водила честит и побожан живот.

Уколико постоји неки од ова три услова, епископ о томе треба да обавести Свети архијерејски сабор, с молбом да се размотри предлог да та особа буде светац, а о канонизацији одлучује искључиво Сабор.

Када је реч о броју година које треба да протекну од смрти особе за коју би требало да се разматра канонизација, нема правила. Некада се то деси после кратког времена од неколико година, а некада се на то чека деценијама, или пак вековима.

Такође, од самог предлога до одлуке може проћи и неколико година, а у неким случајевима и много више. Због тога се и поставља питање зашто још није поднета иницијатива за канонизацију патријарха Павла.

Протођакон др Љубомир Ранковић, који је о животу патријарха Павла написао књигу, раније је говорио о његовој канонизацији и можда истакао најважнији разлог зашто некадашњи поглавар СПЦ треба да буде канонизован.

– Патријарх Павле је већ пред Богом и своме народу светитељ, а народ је „тело Божје”, народ је Црква, па ће тај званични акт канонизације бити пука формалност. Епископи ће то урадити не зато да би ореолом украсили главу патријарха Павла, већ зато што је тај ореол најпотребнији нама – рекао је он.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Email

Тагови:

Најновије

error: Sadržaj je zaštićen. Copyright @ 025info.rs