Сретен Кенић: Важно је да човек ради на себи

Vidanov sportski kutak

И овог уторка остајемо у свету фудбала, а мој данашњи саговорник је Сретен Кенић, фудбалски тренер. Његов отац, чика Рале, ме је довео на први тренинг код њега, у клуб који је Сретен заједно са својим братом основао. Код њега сам започео своје прве фудбалске кораке и дружили смо се око седам година, све до његовог одласка у Шведску, када постаје тренер у фудбалском клубу “Jönköpings Södra IF”. Ова особа ми је веома драга из много разлога и зато сам одлучио поразговарати с њим. Кенић, оснивач школе фудбала “Олимпик” Апатин из које је потекао велики број младих фудбалера, тренутно борави у Шведској где се такође бави тренерским послом. Имали смо се прилику дружити од малих ногу, јер ми је био комшија и научио ме је доста ствари, како везано за фудбал, тако везано и за културу, васпитање и образовање, јер тренер, пре свега, треба бити педагог. 

  • Пре него што почнем да одговарам на твоја питања, желим да изразим своје поштовање према теби, превасходно као младој особи која има јасан циљ чиме жели да се бави у животу, за разлику од већине данашње омладине. Времена су се променила. Омладина је најизложенија тим променама. Међутим, ти си захваљујући твојој породици остао веран спорту и усавршавању. Надам се да је на то твоје опредељење бар мало утицало време проведено у ФК Олимпик.

Кад и зашто сте се кренули бавити фудбалом, а касније тренерским послом?

– Моја љубав према фудбалу датира од моје четврте или пете године. Први албум са фудбалским сличицама “Panini” сам сакупљао са оцем, “Italy 90”, док први самостални “Euro 92” из Шведске. Заправо, то није љубав, то је страст према фудбалу коју сам наследио од деде и оца. Они су прави истински фудбалски фанатици. Са њима сам могао да гледам и коментаришем утакмице данима. Фудбал сам почео да тренирам са 6 година. Сви из мог друштва из “есова” су играли фудбал на ливадици дању и ноћу. Отац ме је одвео на први тренинг на градски стадион. У млађим категоријама сам био увек један од оних који је командовао на терену, чак су се поједини саиграчи понекад жалили да им превише причам. Прошао сам млађе категорије Младости из Апатина која је у то време била међу пет најбољих и најорганизованијих клубова у тадашњој држави. У гимназији сам већ отприлике знао да уколико не успем да направим фудбалску каријеру о којој смо сви из моје екипе маштали, да ћу остати у спорту. Било је само питање да ли као тренер или професор физичког васпитања. После гимназије сам одлучио да упишем факултет за спорт и физичко васпитање у Новом Саду. Већ тада, млађи брат Душан који је био велики таленат, прикључио се сениорском тиму Младости са 16 или 17 година. Пошто сам ја наставио да играм фудбал у Новом Саду и упоредо студирао, почео сам да примењујем своје стечено знање. Тренирали смо заједно, давао сам му савете како правилно да тренира, како да побољша исхрану и анализирао његове утакмице. На факултету смо имали редовну праксу из предмета фудбал, али била је и могућност за све студенте који су били заинтересовани да раде волонтерски у новосадским школама фудбала. Без дилеме сам пристао и мислим да сам ту истински заволео тренерски посао. Радили смо са почетницима  где је педагошки приступ био најзначајнији. Није било најважније победити или дати гол, наш задатак је био да се ти малишани заљубе у фудбал. Велики допринос у мом почетку  има фудбалски инструктор и тренер са иностраном каријером Велим Шаргић, који је био мој први учитељ тренерског посла.

Кад и зашто сте отворили школу фудбала “Олимпик” Апатин?

-Олимпик је настао сасвим спонтано. По завршетку студија на факултету спорта и физичког васпитања, вратио сам се у родни Апатин. У то време је још увек постојао “street football”, односно улични фудбал. Свакодневно су се играли турнири. Између утакмица увек је био луфт 2,3 минуте да се екипе освеже и ту ускачу на терен дечаци од отприлике 8 година који су гледали фудбал и само чекали ту паузу да бар једном шутну лопту на гол. Моја екипа је углавном побеђивала, па сам се задржавао на терену у тој паузи. Увидео сам да та деца која уђу на терен и шутирају лопту на гол, заправо шутирају лопту неправилно! Искористио сам прилику у паузи и указао им да не шутирају лопту шпицем јер сваки пут промаше гол, већ да из већих удаљености користе пуни део стопала, а из близине да ’’отворе’’ стопало и пласирају унутрашњим делом стопала. Када је моја екипа изгубила, одлучио сам да останем још мало и погледам неколико утакмица. После неколико секунди неко ме је додирнуо по леђима. Када сам се окренуо, угледао сам неколицину малишана од оних што су шутирали лопту у паузи, који су ми се обратили: “Извини, ми смо хтели нешто да те питамо. Зашто си ти нама оно рекао? Како ти то знаш ?” Мој одговор је био да сам ја професор спорта и да ми је то била обавеза да им укажем. Они су размислили неколико секунди и опет ми пришли са питањем: “А да ли би ти можда, ако имаш времена, могао то да нам и покажеш да научимо правилно да шутирамо лопту?” Наравно да сам пристао. Рекао сам им да дођу сутра рано ујутру у гимназију . Било је лето, велике врућине и терен је једино био слободан рано ујутру. Био сам баш срећан због тога што ћу имати прилику да уведем неке нове клинце у чари фудбалске игре. Дакле, дошао сам раније на терен како бих припремио све вежбе. Летњи распуст је био у току. Питао сам се колика је вероватноћа да ће дечаци жртвовати један дан распуста да устану раније и да дођу на тренинг уместо да дуже спавају и после оду на купање. Елем, дошли су сви који су живели у близини терена. На први тренинг су дошла два дечака. Морам да напоменем да су то били дечаци који до тада никада нису тренирали фудбал и да су били почетници. Ја сам са њима одрадио професионално тренинг сходно њиховом узрасту и договорили смо се да следећи закажемо за два дана. У међувремену су они срели своје другаре и испричали да су радили неке ствари које никада нису видели и да им је било јако занимљиво. Резултат тога је 4 дечака на следећем тренингу. Тренинг након тога је дошло 10 дечака. Сваког тренинга се број дечака  повећавао, тако да су дечаци који су већ тренирали фудбал у другим клубовима почели да долазе код мене на тренинге. Ја сам дошао у ситуацију да нисам више имао довољно простора у Гимназији, премда сам корстио фудбалски, кошаркашки и одбојкашки терен. Мислим да их је у року од две недеље било преко 70 или 80. Било је доста и девојчица. Морао сам нешто да предузмем, да оформим неку секцију или оснујем клуб. Такође, била ми је потребна помоћ, нисам успевао сам да тренирам сву заинтересовану децу. Брат ми је помогао колико је могао због својих обавеза.  Било је потребно да се оснује и региструје у АПР-у фудбалски клуб који би могао да има своје чланове и да запошљава тренере. Пошто сам био велики љубитељ Олимпика из Марсеља, одлучио сам да клуб назовем по франсуцком великану “Олимпик” из Апатина, тако да је Олимпик основан 08.08.2008. године.

Да ли имате неки турнир или утакмицу коју памтите и зашто? 

-Имам доста лепих успомена из Олимпика. Турнире у Барселони, Будимпешти, Прагу, Сплиту… Био сам пресрећан што сам успео малишане из Апатина да одведем на храм фудбала као што су “Camp-Nou”, “San Siro” итд. Драге су ми утакмице за титуле првака државе са генерацијама 2004. и 2005. Ми из малог Апатина успели смо да освојимо Мини макси лигу. То није мала ствар. Такође, сарадња са фудбалским клубом “Партизан” и потписивање уговора са живом легендом црно-белих Момчилом Моцом Вукотићем , па излазак наших дечака на терен са првотимцима Партизана. То су неке ствари које се не заборављају. На крају, током 10 година рада у Олимпику, моја највећа победа је што сам усмерио на прави пут хиљаде дечака. Неки од њих живе своје снове и даље у свету професионалног или аматерског фудбала у Србији и иностранству, али има и оних који су кроз фудбал нашли себе у виду судија, тренера, новинара или некој другој струци.

Одакле понуда из Шведске, зашто сте се одлучили да одете тамо и да ли сте имали још неких понуда поред? 

-Пре него што је заживела идеја о одласку у Шведску, ја сам као фудбалер и касније као тренер био у  прилици да доста путујем. Првенствено сам обишао најразвијеније фудбалске земље у Европи. На разним међународним турнирима сретао сам се са екипама из читавог света и размењивали смо утиске. Зашто све ово говорим? Имао сам прилику да се уверим шта је то што је потребно од инфраструктуре за развој једног младог играча. Шта је у свету било нормално, код нас се сматрало луксузом. Банални пример је велики вештачки терен са подним грејањем и расветом. Како би играчи могли несметано током читаве године да тренирају фудбал на фудбалским треренима, а не на каљугама, залеђеним теренима или да тренирају футсал у салама. Да не спомињем затворени велики вештачки терен са димензијама 11 на 11. Мислим да ни дан данас немамо нешто тако слично. Са друге стране, као тренер млађих категорија у Србији нисам више имао изазова које нисам достигао. Са Олимпиком  смо освојили много тога, радио сам као инструктор ФСС, био сам у стручном штабу селекције Србије са млађим категоријама, скаут суперлигаша,  индивидуални тренер, организовао кампове, турнире, председник клуба, секретар итд… Не знам да ли има нека улога у фудбалу а да немам искуства у њој. Моја жеља је била да се бавим елитним фудбалом и то у иностранству. Желео сам да направим следећи корак. Нови изазов, нову средину, нови језик и негде где би моје знање могло максимално да дође до изражаја. Рад на терену или “коучинг”, мислим да ми је једна од јачих страна, поред организацијских способности. У Србији сам много времена трошио на организацију, одржавање терена, маркетингу клуба итд, а мање на терен и на лично усавршавање. Први корак је био USA. Тачније држава Massachussetts и град Boston, 2016. године. Тамо сам провео 6 месеци на усавршавању. Створио сам контакте са тренерима из читавог света и усавршио енглески језик. По повратку у Србију било је неколико понуда из Кине и Катра. Док сам разматрао опције, у међувремену сам се распитивао код тренера који су већ наспустили Србију и радили у тим земљама. Из контакта са њима, између осталог, дошао сам до информација да омладински фудбал није на професионалном нивоу изузев у неколико клубова, што је мени било интересантно као први корак. Брат Душан, иако је млађи од мене, пре мене је одлучио да напусти Србију играјући фудбал. У два наврата је боравио у Шпанији где је играо и усавршавао шпански језик. Међутим, пут га је одвео на север Европе, тачније у Шведску. Почетком 2018. године, он долази са једном интересантном понудом. Он је доставио мој CV у клуб “Nässjö FF”, у коме је наступао и представио шта би то за мене било интересантно, на шта су људи одреаговали позитивно и поручили , нека се брат спакује и дође што пре може, тако да је Душан најзаслужнији зашто сам ја изабрао Шведску.

Какво је тренутно Ваше стање, у којем сте клубу, коју тамо функцију обављате? 

-Тренутно сам запослен у професионалном фудбалском клубу који се зове “Jönköpings Södra IF”. Од првог јануара 2021. потписао сам уговор са њима. Паралелно обављам више функција. Помоћни сам тренер у сениорске екипи и уједно вршим функцију видео аналитичара (бавим се анализом наше екипе и скаутирам противнике). Такође, главни сам тренер у истом клубу екипе У-16 (генерација 2005.), али и одоговоран за имплементацију видео анализе и обуку тренера у читавој академији. Сениорски тим се такмичи у “Superettan” (други највиши ниво такмичења у Шведском фудбалу). Клуб поседује сјајну инфраструктуру са модерном пратећом опремом по највишим стандардима која ми олакшава свакодневни посао.

Коју тренерску лиценцу поседујете и како стичете нова знања?

-Лиценце или УЕФА дипломе су неопходне за рад тренерима на вишим нивоима. Ја то видим као једну квалитетну обуку матичног фудбалског савеза, али и документ без кога се не може напредовати у струци. Међутим, мислим да је још важније да човек констатно ради на стручном усавршавању посећујући стручне семинаре, похађајући стручне курсеве и читајући модерне стручне литературе. Тренутно сам на школовању УЕФА-А лиценце под окриљем “SvFF” (шведској фудбалског савеза). Много волим да читам стручну литературу, па ћу овај одговор завршити цитирајући једног од највећих играча и тренера свих времена Johan Crijuff-a. Он је у својој књизи записао 14 правила. Правило број 12 каже , ’’Покушај сваки дан да научиш нешто ново’’.

Који су Вам планови за будућност, да ли би желели остати у северној Европи?

-Покушавам да постављам себи циљеве. Не само себи, већ и мојим играчима и сарадницима. Моји захтеви према њима су високи. Истраживања из спортске педагогије показују да је тренер особа која је најутицајнија у развоју младих спортиста. Према томе, први имам обавезу да испуњавам моје задатке на професионалан начин и тако дајем пример младим играчима. Заправо, ми сви заједно радимо оно што највише волимо и уједно сањамо. Рекао сам им једном приликом, да морамо да сањамо о нечему великом, где би једног дана волели да видимо себе. Самим тим ће нам сваки дан бити лепши и радићемо са много више жеље и енергије да остваримо тај сан. Гледам да сваки нови радни дан буде квалитетно одрађен, а сваки слободан дан да проведем са породицом. Максимално сам фокусиран на рад у мом клубу. Мом доприносу да се сениорска екипа што боље пласира и да развијемо што више играча из академије у сениорску екипу. Моја породица се осећа лепо у Јöнкöпинг-у, а ја радим посао који ме испуњава. 

Велико хвала Сретену на издвојеном времену и желимо му пуно среће у будућности,

Видан Јеротијевић

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on google
Google+
Share on email
Email

Тагови:

Најновије