Шумадијско село Рамаћа чувено по добрим и вредним домаћинима, једино је у Србији где су ограде, помоћни објекти, чесме и саксије изграђене од домаћег полудрагог камена. Сакривено у густој шуми, брдо Главица, пре тачно пола века било је место где је пронађен и копан опал и извожен за Немачку.
– То је било 1969. године, када је један инжењер из Тополе дошао у село са својом екипом истраживача и открили да има рудник опала. Скупио је ту неколико младића из села, копао се и вадио тај камен ручно. То је шарен, леп камен, који кад се ископа на сунцу брзо избледи, што се дубље копало то је био лепши и бољи. Сећам се да су то говорили инжењери и да су причали да ће овде бити прави рудник, али од тога није било ништа. Сељани нису имали никакве вајде од тог, сем ето што је неко тај камен искоритио за ограду или чесму – причају за РИНУ мештани села Рамаћа.
Потрајало је копање око седам месеци, неупућено локално становништво није ни знало на каквом богатству лежи њихово село. Машине су прокоповале путеве, а камење одношено у дзаковима. Онда је све утихнуло, да нико није знао због чега, а мештани су се вратили својим свакодневним активностима. Јер, како кажу, навикли су били на њиву и стоку, а не на полудраго камење. Тек понеко је узео мало, како би украсио своје куће.
Ми нисмо имали појма о томе, али било је оних који су се добро овајдили. Сећам се једног инжењера који је сваки дан носио пун ранчић камења. Кад смо га питали што носи то и колико вреди, рекао је као наша цела месечна плата. И сада људи овде долазе, њих око десетак месечно како би узели мало овог камена, који је добар за грађевинске радове. Кажу да му је цена око пет евра по килограму, али ко ће то знати – додају мештани.
На овом подручју, обављена су и поједина стручна истраживања која су потврдила да се у брдима Рамаће заједно могу пронаћи опал, кварц и калцедон. Међутим, експлоатација већих размера никад није заживела. И док су неке светске земље на оваквим налазиштима стекле велике богатство, мештани овог села у Шумадији са овим камањем посипају локалне макадамске дзаде. Ако ништа друго, онда могу рећи да се њихови трактори возе по јединственим путевима од полудрагог камења.
