О данашњем саговорнику не бих трошио пуно речи. Своју каријеру је започео у Фудбалском клубу „Младост“ Апатин, где је прошао све узрасне категорије, да би у будућности забележио наступе за свима добро познате фудбалске клубове као што су „Спартак“ из Трнаве, „ТСЦ“ из Бачке Тополе, а тренутно брани боје Фудбалског клуба „Јавор-Матис“ Ивањица, тима који се тренутно такмичи у Првој лиги Србије, некадашњег члана најелитнијег фудбалског такмичења у нашој земљи. О оваквој каријери многи млади фудбалери сигурно сањају, а више о њој и осталим занимљивостима из Срђанове „фудбалске авантуре“ која још траје, прочитајте у наставку.
*Када и где сте први пут закорачали у фудбалски свет?
-Поздрав пре свега свим мојим Апатинцима и теби, задовољство ми је радити интервју са вама.
Мој отац ме је као малог одвео на тренинг у Машинску школу. Тада сам имао пет година, али се жеља за фудбалом казивала још од друге године мог живота. Живео сам преко пута терена за фудбал, популарна „Калварија“, која ме поред оца вероватно и одвела у фудбалске воде.
*Испричајте ми укратко о својој каријери (у којим сте све клубовима били, какво сте имали искуство у тим тимовима) :
-Фудбал сам почео наравно у Младости из Апатина, прошао сам целу школу, играо и за први тим. После тога селим се за Словачку са 19 година, где се задржавам до своје 25 године. Први клуб тамо ми је био „МФК Дубница“, тадашњи Суперлигаш. После две године тамо, пут ме води у Трнаву, у Спартак, највећи клуб у Словачкој, чији сам дрес носио пуне три године. У Словачкој је генерално било пуно успона и падова, доста сам имао проблема са повредама, али опет играо сам за један Спартак, тим који има највећу армију навијача и са којима сам увек имао добар однос, леп период живота, понекад тежак, али то је све фудбал. Имао сам годину дана паузе услед повреде и вратио се у Србију. Тешко је било наћи клуб после толиког периода када сам био приморан одсуствовати са терена, али враћам се за Апатин где ступам у контакт са Фудбалским клубом „Братство“ из Пригревице, тадашњег члана Српске лиге, односно трећег ранга домаћег такмичења. Брзо договарам сарадњу и била је то лепа година, у којој смо изборили пласман у Прву лигу Србије. Након тога, одлучујем да се одселим за Нови Сад са девојком, ступам у контакт са челницима Фудбалског клуба „Србобран“ и мојим покојним пријатељем Јовицом Тешићем, коме ћу заувек бити захвалан. Тај клуб се тада налазио у четвртом рангу нашег такмичења, а одлучио сам помоћи да се уђе у ранг више, што смо и учинили. Играо сам константан фудбал тада и добијам понуду из Суперлиге Србије да се опробам у Бачкој Паланци. Договарам сарадњу на годину дана, где је било турбулентно. Два месеца пре краја сезоне одлучујем да раскинем уговор, једноставно није више ишло, а ја сам својеглав, можда ме је то и коштало боље каријере, али то сам ја и не жалим ни за чим. Након тога, добијам понуду од Фудбалског клуба „ТСЦ“, односно Золтана Саба, нажалост покојног, где договарам сарадњу на годину дана са њима. То је вероватно најлепши период моје каријере. Тих годину дана играли смо атомски фудбал, изборили квалификације за Лигу Европе, никога се нисмо плашили, Партизан нас није победио у два дуела, а са Звездом имамо пораз и победу, а знаш како је тешко победити актуелног шампиона Србије. Након тога, продужујем уговор на две године са тимом из Бачке Тополе, али имао сам доста проблема са вирусом Covid-19, где сам морао да одсуствујем три месеца са терена. Доста проблема се нагомилало, долази и нови тренер у међувремену, где нема више конекције између играча и стручног штаба каква је била. Доста играча напушта „ТСЦ“ из те генерације, међу њима и ја. Пут ме води у Румунију, али само на месец дана, а у питању је био Фудбалски клуб „Cziksereda“, где се не проналазим да останем тамо и враћам се кући. Уследио је позив Јавора где сам се брзо договорио и тренутно сам овде, лепа средина, амбиције велике, нисам се сигурно покајао због избора.
*Да ли имате неку утакмицу коју памтите?
-Имам више утакмица које памтим, а издвојио бих две. Прву са Спартаком, последње коло у Прешеву, где се играло за опстанак, или ми или они. Срећа, савладали смо то тешком муком, велики улог је био у питању. Пун стадион, судије из Мађарске, јако стресно, али на крају и лепо. Што се тиче друге утакмице, то је наравно победа против Црвене Звезде у Сенти са Фудбалским клубом „ТСЦ“. Такође пун стадион, породица, пријатељи, сви гледају и уз тебе су, а није мала ствар победити шампиона државе.
*Какво сте искуство имали у иностранству?
-Па позитивно, сваки почетак је тежак, поготово кад као странац дођеш у клуб. У „МФК Дубница“ сам био до 22. године, где сам био и капитен, одакле трансфером прелазим у Спартак. Одличних две године, после којих можда мало кваре утисак повреде, али то је фудбал, мораш да се носиш са свиме. То сам одабрао и тако сам наместио главу да ћу се подредити томе докле год физички могу да испарирам условима фудбала. Научио сам језик брзо, стекао пријатеље, играо велике утакмице, тако да добро искуство носим из Словачке.
*Који су Ваши планови за будућност, како Вам је у Ивањици, односно Јавору, да ли би хтели тамо остати?
-Планови су тренутно да помогнем Јавору да се екипа пласира у Суперлигу. Није нешто да имам дугорочно, код мене се то спонтано дешава, немам менаџера, сам све договарам, па ћемо после видети. Лепо је у Ивањици, ко зна, можда се и задржим овде, лепо сам прихваћен, екипа добра, све је могуће.
*Имате велику каријеру и сигурно сте доста ствари прошли. Који би дали савет младима што се тиче спорта?
-Сваки труд се на крају исплати, резултат дође пре или касније као и награда, а није флоскула. Ако нешто желиш, мораш бити спреман на доста одрицања и фокусиран на своје циљеве, све то ће те одвести тамо где си желео, пре него што си одлучио да почнеш.
Велико хвала Срђане на издвојеном времену, част ми је била разговарати са Вама и пуно среће у наставку каријере!
