У јесени свог живота, Вељко Антуновић, наш суграђанин, тихујући и сводећи рачуне свог живота са самим собом, слаже мисли, емоције и искуства у соби број 13, у Дому за старе и пензионере у Апатину.
Прва објављена књига прича (2018. год.), назива „Нешто као трен“, наишла је на изузетан пријем код читалаца, али и критике, но Вељко не посустаје и у настајању је књига нових прича.
- Након прве књиге у којој су заступљене приче које су настајале више година, као плод креативности, али и животног искуства, сећања на људе и догађаје, сазрело је време да се поново огласим. Обзиром да је тираж прве књиге био ограничен, решио сам да неке од прича из прве књиге поновим и у овој. Одржао сам и неколико промоција у Сомбору и Апатину, каже аутор Вељко Антуновић, и додаје да су нове приче, на неки начин, само наставак претходних, и чини му се, каже, да сада пише лакше, растерећеније и фокусираније на саму причу и актере приче.
- Интересантна је дијалошка форма у појединим причама где се кроз мистику, сан, полусвесна, полупијана или пијана стања, траже одговори и постављају питања о смислу живота уопште и односима појединаца у животу, рекао је у рецензији прве Вељкове књиге Душан Гладић, књижевник.
Вељко је рођен 1952. године у селу Брестовац, општина Бели Манастир, а од 2011. године живи у Апатину. Био је члан књижевног клуба „Ђуро Салај“ у Београду и награђиван је за прозу и поезију. У Београду је 1980. године добио награду „Андрићевим стазама“.
Д.Г.
