Нереди који су избили у париском предграђу Нантер 27. јуна након што је полицајац упуцао 17-годишњег Наела Мерзука, достављача алжирског порекла, паралисали су Француску и шокирали свет.
Полицајац који је испалио смртоносни хитац убрзо је оптужен за убиство из нехата.
Од тада су се немири проширили широм Француске на Лион и Марсеј, па чак и на суседну Белгију и Швајцарску. Један ватрогасац је погинуо, а стотине полицајаца и жандарма је повређено. Председник Емануел Макрон постао је предмет подсмеха јер је за насиље оптужио видео-игрице.
Тиберио Грацијани, председник Међународног института за глобалне анализе „Висион & Глобал Трендс“, за ситуацију у Француској је окривио низ фактора: имиграцију, недостатак интеграције, француску колонијалну историју и нападе Макрона и његових претходника на права радника и пензионера које је диктирао Брисел, а који изазивају протесте последњих година.
– У Француској већ годинама нема социјалног мира. Феномен такозваних жутих прслука осрамотио је француске власти: протестима жутих прслука недавно су се придружили протести против политике која се односи на пензионисање – рекао је Грацијани за Спутњик.
Гунар Бек, припадник немачке странке Алтернатива за Немачку (АфД), рекао је да Француска има „екстремно либералну” имиграциону политику и да је низ влада „пустио да се проблем увећа“.
– Демографска математика се одиграла, а француска полиција и правосуђе више не могу да обуздају проблем. Имигрантска популација је огроман финансијски терет за француске пореске обвезнике, што ће на крају довести до колапса државе благостања. Француска је данас много насилнија и подељенија земља него пре 50 или 60 година. Ови проблеми ће се само погоршавати – сматра Бек.
Ерик Земур, лидер десничарске француске странке Реконквест, упозорио је: „Ми смо у раној фази грађанског рата. Ово је етнички револт“.
Француска је само прва у низу
Бек је рекао да је напад побуњеника на кућу Винсента Жанбруна, градоначелника богатог јужног париског предграђа Л’ај ле Роз, у ком је његова супруга сломила ногу, означио „нову фазу“ у немирима.
– Насиље се сада шири из унутрашњих градова на остатак Француске. Нико и ништа више није безбедно. У другим европским земљама са високом имиграцијом, као што су Немачка или Шведска, мигрантске заједнице још увек нису биле у стању да координирају и изведу тако сложен подухват. Међутим, само је питање тренутка када ће се то догодити – упозорио је он.
Грацијани је рекао да је имиграција „радни коњ“ Земурове странке, али је упозорио да би „оно што тренутно видимо у Француској могло да се деси у другим деловима Европе“.
– Европа у целини није успела да разуме историјски значај имиграције, да управља огромним протоком имиграната – нагласио је Италијан.
Оба коментатора су се сложила да Европа ништа није научила из мигрантске кризе 2015. године, у којој се 2 милиона миграната са Блиског истока и Африке населило у Европи, више од половине у Немачкој, док су се хиљаде удавиле у Медитерану.
Политике европских влада и Европске уније са седиштем у Бриселу „нису успеле да реше, на овај или онај начин, такозвано питање имиграције за више од двадесет година“, рекао је Грацијани.
– Чак и у земљама које се сматрају демократским и напреднијим, проблем имиграције и интеграције остаје нерешен – додао је.
Бек је истакао да је Немачка само од 2018. прихватила до 7,5 милиона неевропских миграната.
– Немачка ће престати да буде претежно немачка земља у наредних 10 до 12 година. Исто ће се десити у Француској и Шведској, иако може потрајати и до 15 година – предвиђа Немац.
Полицијско убиство Наела Мерзука довело је до поређења са смрћу црнца Џорџа Флојда у САД до ког је дошло док се опирао хапшењу полиције Минеаполиса, што је довело до протеста и нереда.
– Вероватно се нешто слично покрету „Блацк ливес маттер“ („Животи црнаца су важни“) дешава и у Француској, с обзиром на колонијалну прошлост ове земље – рекао је Грацијани, док је Бек приметио да еквиваленти БЛМ-у већ постоје на источној страни Атлантика.
– Већина партија на левој страни, и неке странке у центру, постале су лобисти за више имиграције и више антирасистичких мера за њихово прилагођавање. Како се традиционални бирачи окрећу националистичким или конзервативним партијама због пада грађанског поретка и економских услова, левица осваја нове бираче међу имигрантима. Ова стратегија би на крају могла зауставити тренутни оживљавање конзервативне деснице, али науштрб економске будућности Европе – закључује Бек.
Макрон у проблему
Пред председником Емануелом Макроном после окончања протеста биће изазов како да се позабави основним проблемима које су немири разоткрили.
Макрон је слао прилично опрезне поруке између показивања емпатије и демонстрирања чврстог става након што је полицајац упуцао алжирског тинејџера прошле недеље, што је довело до вишедневних нереда. Преплавио је улице полицајцима у настојању да обузда насиље.
Овог викенда било је мање хапшења него претходних ноћи и чини се да немири јењавају, барем привремено, али је серија инцидената распламсала ватру око полицијске бруталности и третмана расних мањина уопште.
Током протеклих неколико дана, Макрон је настојао да успостави деликатну равнотежу између показивања саосећања и одлучности. Он је описао пуцњаву на 17-годишњег Наела као „неопростиву” и „необјашњиву”, али је и нереде оценио као „неприхватљиву манипулацију смрћу тинејџера“.
Након што је прекинуо посету самиту ЕУ прошле недеље, Макрон је покушао да покаже да је на челу земље, редовно сазивајући састанке кризног кабинета и издајући наређења свом премијеру и министрима. У суботу је отказао дуго планирану државну посету Немачкој.
Непрекидни кризни режим
Распоред састанака у Јелисејској палати је познат призор и знак да је влада поново у кризном стању.
Француски председник једва да је изашао из дубоке политичке кризе због пензионих реформи овог пролећа, а његова влада је сада суочена са још више превирања. Макронов први мандат био је подједнако тежак, јер се суочио са протестима жутих прслука, пандемијом ковида 19 и стално присутном претњом тероризма у Француској.
Макрон је акумулирао „тешке, болне кризне ситуације“ које су „збуниле“ свет, рекао је Бруно Котрес, политички истраживач са „Института Сциенцес По“.
– Као да је Француска била експрес лонац, свака криза открива тензије, сукоб у друштву, тензије око поштовања наших институција… Наша земља се стално позива на републиканске вредности, али изгледа да читави сегменти становништва не осећају да им је ово важно – рекао је он.
Излив шока и гнева због смрти Наела М, који је био северноафричког порекла, такође је приморао многе у Француској да преиспитају питања дискриминације, интеграције и криминала у предграђима око француских градова са великим бројем имиграната.
Расте притисак јавности да се ближе испита француска полицијска пракса и оптужбе о расизму у безбедносним снагама, осим преиспитивања правила ангажовања. У 2017. години, на пример, полицајци су добили право да пуцају у неколико хипотетичких сценарија, укључујући случај када возач одбије да стане, а сматра се ризичним по туђи живот.
Осим наводне полицијске дискриминације, решавање растућег јаза између угрожене омладине у предграђу и француских институција вероватно ће захтевати више новца за политике усмерене на решавање основних узрока и смањење друштвених неједнакости у областима као што су образовање и друштвене погодности.
Потреба за помирењем земље и утеловљењем закона и реда у тренутку када су његове маневарске маргине ограничене након губитка парламентарне већине прошле године није мали задатак за Макрона.
Мораће да будно пази на опозиционе странке док криминал, идентитет и имиграција, питања на којима крајња десница заснива кампање, заузимају централно место.
