Шта се кува у Пакистану: Како су га САД деценијама искоришћавале и како је Русија постала камен спотицања збаченог премијера

Putin

Традиционално сложен и замршен унутрашњи политички естаблишмент Пакистана недавно је доживео још једну реорганизацију. Влада на челу са Имраном Каном, одлучна да спасе своју позицију, чак и распуштањем Народне скупштине (доњег дома парламента), нашла се на удару удружене опозиције предвођене Шехбазом Шарифом, која је доказала своју одлучност да свргне премијера жалбом Врховном суду. У међувремену, још једна моћна неизабрана институција, војска, чекала је по страни.

Испоставило се да је исход драме мање драматичан него што су неки очекивали: парламентаризам, у то време оснажен тумачењем конституционализма од стране Врховног суда, превагнуо је над контроверзном „доктрином нужности“. Поново сазвана Народна скупштина на крају је изгласала неповерење, што је приморало Кана да се повуче са положаја.

Ово је могла бити само још једна прича о томе „како пакистански цивилни владари могу да изгубе власт“ ако се не поставе адекватно према Русији.

Идеја од које се не сме одступити

– Ми нисмо нација која треба да се користи као марамица. Не желимо једнострани однос ни са ким. Амбасадори Европске уније дали изјаву противну протоколу, тражећи од Пакистана да осуди Русију, а да ли су то могли да кажу Индији? Имају ли храбрости? – рекао је бивши премијер током обраћања нацији 8. априла.

Овог пута Имран Кан је морао да прихвати чињеницу да је изгубио подршку обе политичке класе – широке лепезе опозиционих партија и дисидента из сопствене коалиције, као и естаблишмента – војске, судства, цивилне бирократије, улема (муслиманског свештенства), пословних кругова и земљопоседника. Међутим, свргнути национални лидер позвао се на адут који ће сигурно одиграти своју улогу у будућности: навод о страној завери.

И моћна елита у земљи и њено становништво у целини увек су схватали да је идеја „муслиманске нације“, која је део теорије о две нације која је унапред одредила поделу Британске Индије, прилично крхка конструкција.

Након стицања независности од Британаца 1947. године, Пакистан је преживео неколико крвавих сукоба са Индијом због Кашмира и других спорних територија, сецесију Источног Пакистана, безбројне побуне у Белуџистану, Хајбер Пахтунви и Синду.

Међутим, у оквиру националног наратива сви ти инциденти су се историјски приписивали страном мешању које је имало за циљ подривање пакистанског „аазадија“, важног националног концепта који на урду језику значи „слобода“ или „независност“, и на тај начин коначно уништење нација.

У пакистанском дискурсу Индија се несумњиво види као прва међу државама које настоје да „елиминишу чак и идеју о постојању муслиманске нације“. Отуда је идеја пуне спремности да се одбрани од онога што се доживљава као „агресивна политика Индије“, супротстави њеним „тајним интригама“ и разоткрију „подмукле завере“ које организују индијске безбедносне агенције, општеприхваћена у пакистанском друштву. Не посвећивање овој идеји довољно пажње тумачи се као као угрожавање „аазадија“ и саме државности.

Ипак, Индија није једина која се меша у унутрашње послове Пакистана, јер у томе учествују и Сједињене Америчке Држацве, пише РТ. Везе Пакистана са Вашингтоном су двосмислене и доживеле су многе успоне и падове, али се чини да су две нације и даље незаменљиви партнери једна другој.

Стога није ни чудо што су управо САД прве изразиле забринутост и примедбе након Канове посете Москви 23-24. фебруара.

Стратешко пратнерство са САД

На почетку хладног рата чини се да су амерички стратези предузели прилично разумне кораке приморавајући Пакистан да се придружи америчким иницијативама у изградњи регионалне безбедносне архитектуре.

Циљ је био да се обузда совјетска експанзија у Азији. Тада Пакистан није имао другог избора осим да се придружи суперсилама како би побољшао своје одбрамбене способности, јер би у супротном огроман део његових ресурса био потрошен само на одвраћање Индије.

САД и Пакистан дају предност сарадњи у области одбране, укључујћи обуку официра, трговину оружјем и изградњу војне инфраструктуре. Средином 1960-их Пакистан је постао боље опремљен оружјем и муницијом од свог првобитног ривала Индије. Међутим, када је Исламабаду била потребна одлучна подршка Вашингтона током индо-пакистанских ратова 1965. и 1971, Американци су били уздржани и гледали су издалека пораз свог „веома важног савезника“.
Током 1970-их Америка је затворила очи на пакистанска стратешка разматрања, али није се либила да критикује Исламабад због осетљивих домаћих питања. Ситуација се променила када су Совјети интервенисали у Авганистану, а Пакистан је проглашен за „државу на првој линији“, па му је тада Вашингтон пружио војну и финансијску помоћ за обуку муџахедина.

Међутим, чим су совјетске трупе напустиле авганистанско тло, САД су заборавиле на стратешки значај Пакистана, а Исламабад је био остављен без икакве помоћи.

Било је много питања за решавање: прилив избеглица из суседне ратом разорене земље, пораст радикалног исламизма у држави и слободан промет оружја и дроге. Незадовољство јавности поступцима САД и огорченост на домаће владе навело је владајућу елиту да се окрене у антисекуларном, антизападном и антиамеричком правцу.

Сходно томе, од тада до данас пакистанска политичка елита је морала да балансира између неопходности сарадње са САД и дубоко укорењеног јавног незадовољства таквом сарадњом, која се сматра „скрнављењем идеје пакистанских аазадија“.

Мало је вероватно да ће се овај образац променити: САД желе да Пакистан буде на правом месту када је то потребно, али када то није случај, не маре за напоре Исламабада. Са друге стране, акције које Пакистан предузима на наговор Американаца изгледа не изазивају много одушевљења међу Пакистанцима.

Стога не треба да се чуди што се Имран Кан, искусни популиста, позиционира као заговорник мултилатералног приступа спољним односима. Међутим, без обзира на значајан недавни развој руско-пакистанских односа, који су потврдили премијерове мултиполарне амбиције, прелазак црвене линије на овом путу натерао је естаблишмент да преиспита Канову позицију, што је на крају постало фатално за њега.

Побољшање односа са Русијом

Руско-пакистанске везе знатно су напредовале последњих година. Пошто је Русија опрезна према нетрадиционалним безбедносним претњама држава централне Азије од Авганистана, она одржава дијалог о безбедносним питањима са Пакистаном, јединим регионалним актером који има може да утиче на талибане.

Сарадња у сектору одбране манифестовала се у редовним заједничким војним вежбама „Дружба” (Пријатељство) и у руском учешћу у редовним мултинационалним војним вежбама „Аман” (Мир).

Штавише, обе земље су одлучне да олакшају економску интеракцију са фокусом на енергетски сектор и пољопривреду. Руске способности у овим областима могле би да буду од велике вредности у суочавању са вечитим проблемима јужне Азије у погледу енергетске и прехрамбене безбедности. И коначно, ставови Москве и Исламабада усклађени су о више међународних питања, посебно када се ради о једностраним корацима Запада.

Међутим, ову динамику не треба прецењивати. Односи Русије и Пакистана дуго су били компликовани због тога што су земље припадале супротстављеним блоковима током хладног рата и због међусобног неповерења у контексту авганистанске кризе. Сходно томе, Русија је показала јасну склоност неговања односа са Индијом, док се Пакистан окренуо ка САД.
Поврх тога, постоји једна заиста кључна одредница коју Русија има на уму – Индија је специјални привилеговани стратешки партнер Русије, а не Пакистан. Овај императив руске спољне политике постоји деценијама и сигурно ће се одржати и након актуелних дешавања.

Зато ће Москва бити изузетно опрезна у сарадњи са Исламабадом – посебно у областима које би могле да сметају Нју Делхију, а Русија се нада реципрочном приступу када је у питању интеракција између Индије и САД. У супротном, опсесија лојалношћу једној земљи на рачун односа са другом вероватно би донела нежељене последице.

Шанса за Имрана Кана

Уклањање Имрана Кана са функције у суштини произилази из различитих све већих домаћих изазова и неспособности владе да се њима позабави. На крају, Канова посета Москви и неодобравање те посете које су јавно изразиле САД само су послужиле као изговор за одлуку естаблишмента да се реши премијера.

Заједничка опозиција је одмах после општих избора 2018. запретила Имрану Кану захтевом за изгласавање неповерења, али је коначно показала спремност да предузме одлучне кораке након што је добила релевантне сигнале од војске.

Док је премијер био фокусиран на испитивање САД и позивање на антиамеричка осећања, људи у униформама одлучили су да поново избалансирају стратешке приоритете Пакистана на рачун развоја односа са Русијом.
Начелник генералштаба генерал Камар Джавед Бајва изјавио је да се руска војна операција у Украјини мора „одмах зауставити” и да Пакистан има „дуге и одличне стратешке односе са САД”. Такве изјаве не треба да чуде, јер војска жели да поправи своје везе са САД и зато је спремна да буде критички настројена према руским акцијама.

Чак и у оваквим оклоностима, таква равнотежа вероватно неће бити трајна. Оснаживање односа САД и Пакистана обично не трају дуго, док увек постоји простор за побољшање руско-пакистанских веза, сматра Глеб Макаревич, истраживач ИМЕМО института при Руској академији наука.

Иста разматрања се, како истиче, односе на политичку будућност Имрана Кана. Пакистанска историја је видела да су се неки збачени премијери вратили на функције, а њихово главно оружје за повратак био је пакистански став да стране силе имају за циљ да задирају у аазадије нације.

– Американци у том смислу сигурно неће изневерити Имрана Кана. Они ће му несумњиво пружити прилику да упути такав апел – закључио је Макаревич.

 

Facebook
Twitter
WhatsApp
Email

Тагови:

Најновије

error: Sadržaj je zaštićen. Copyright @ 025info.rs