Јелена Мачкић :”Трудимо се и бодримо једни друге” 

Sport

Након пар анализа разних утакмица, враћамо се интервјуима у писаној форми. За мог данашњег саговорника сам изабрао повратника у редове Омладинског рукометног клуба “Апатин”. Јелена Мачкић, једна од најбољих пивотмена Друге рукометне лиге “Војводина”, јесенас је бранила боје Женског рукометног клуба “Раванград” из Сомбора, али се брзо вратила у свој матични клуб. Више о повратку у редове Грација са Дунава и даљим плановима Јелене, прочитајте у наставку.

*Кад, где и зашто си почела тренирати рукомет?

-Рукомет сам почела тренирати у 8. разреду основне школе. Први сусрет са рукометном лоптом десио се на часу физичког васпитања, где се мени и још једној другарици, која је тада већ тренирала, свидео тај спорт и онда сам уз њен наговор и наговор тадашњих наставника, Милорада Мрђе и Марине Медић, отишла на тренинг у Омладински рукометни клуб “Апатин”, где сам и данас. Такође, додала бих да ме је на рукомет наговорио и мој старији брат Душан, који се у том периоду бавио тим спортом. Ето, он и ја тренутно уживамо у рукомету и бранимо боје нашег града.

*Да ли имаш неку утакмицу коју памтиш?

-За утакмицу коју памтим бих издвојила меч са екипом Женског рукометног клуба “Круле” из Сивца. Та утакмица се одржала прошле сезоне. Оне су биле прве на табели, ми смо биле седме и сви су од те утакмице очекивали, па и ми сами, да ће то за њих бити рецимо као нека тренинг утакмица. Међутим, премда нисмо отишле у пуном саставу, дале смо све од себе и нисмо им допустиле све до пар минута пред сам крај да поведу и тако однесу победу. Ту се видела наша жеља, борба и слога, што је кључ за успех једне екипе.

*Зашто си се одлучила за прелазак у редове Женског рукометног клуба “Раванград” Сомбор, а након шест месеци да се вратиш у свој матични клуб?

-Што се тиче преласка за Женски рукометни клуб “Раванград”, са њиховом управом клуба сам имала увек коректан однос, као и са саиграчима. Са појединима се и дан данас приватно дружим и некако смо кренули у целу ту причу која ми се свидела, виша лига, квалитетнији рукомет, другачији стилови игре, другачија организација, тренинзи и једноставно ме је то привукло. Међутим, ето као што си и рекао, нисам се задржала дуго из више разлога, али један би могао бити, као што кажу:”нигде није као код куће”.

*Коју сезону памтиш у Апатину и зашто?

-Сезона коју памтим је дефинитивно сезона када смо требале ући у Прву лигу и када нам, али у сваком смислу те реченице, нико ништа могао није. Ту су биле играчице попут Ање Нимак, Сање Срећковић, Сање Танурџић, Милане Бурсаћ, Милице Куриџе итд.

*Да ли си задовољна тренутним стањем екипе?

-Што се тиче стања екипе, узимајући све у обзир, не можемо бити незадовољне. Као главног актера бих издвојила самог тренера, Николу Ореља, који је толико посвећен, како нама тако и нашим најмлађима. Ту смо сви за све и мислим да је то најважније.

*Који су ти планови за будућност?

-За будућност, циљ мој и циљ целе екипе је да се што боље пласирамо на табели и трудићемо се, односно тежити ка томе.

Јелена, хвала пуно на издвојеном времену и све најбоље у наставку сезоне!

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Тагови:

Најновије