Београд нуди највеће шансе за запослење особама са инвалидитетом, али је младима из унутрашњости тешко да пронађу довољно плаћен посао, који ће им омогућити плаћање станарине у главном граду, објавио је данас Инфостуд поводом обележавања Међународног дана особа са инвалидитетом (ОСИ).
Катарина Пантелић (30), која има церебралну парализу, рекла је за сајт Инфостуда да наилази на потешкоће при тражењу посла и да до сад није успела да стекне радно искуство.
Завршила је основне студије из психологије и мастер из клиничке психологије и психотерапије на Факултету за медије и комуникације у Београду, али је морала да се врати у Бајину Башту јер није могла да се стара сама о себи, а није успела да добије ни персоналног асистента.
„Ових пет година ми је много тешко. Иако је ово мој град, нема посла. У малој средини вас сви гледају кроз проблем који имате. Осим приправничког стажа, нигде нисам имала шансу да стекнем неко искуство“, рекла је Пантелић.
Она се креће уз помоћ ходалице, а за дуже релације су јој потребна колица.
„Шаљем ЦВ стално, свугде где постоје конкурси. Била сам и на разговору у једној компанији, а позиција је била у сектору људских ресурса. Нисам прошла, јер су примили момка који је имао више искуства. Ја немам дана искуства, а немам јер нисам ни добила прилику“, истиче Пантелић и додаје да би волела да радим у центру за социјални рад, школи, на клиници или у компанији.
Никола Ковачевић (32) чија је дијагноза параплегија, још током студија је знао да неће остати у Београду и после завршеног Филолошког факултета вратио се у Ужице.
Ангажован је на управљању имовином града.
„Иако делује да су у престоници веће шансе за запослење, за мене је живот у мањем граду бољи. Нису ми пријале гужве, а није ми одговарало ни то што је све прескупо. Са истом платом, квалитет живота је бољи у малој средини, јер је све близу и доступније. После две године сам добио стално запослење“, каже Ковачевић.
Он је као мали имао саобраћајну несрећу, његова дијагноза је параплегија, али колица нису препрека за остварење његових пословних и животних планова.
„Ангажован сам на неколико пројеката и имам доста посла. Став је важан, често ме људи питају како сам прихваћен, а ја уопште не размишљам о томе да ли ће ме неко прихватити, сматрам да нама припада исто као и свим осталим људима и да морамо тако и да се поставимо и да се заузмемо за себе“, рекао је Ковачевић.
Председник Удружења за младе и студенте са инвалидитетом Иван Милетић каже да се та организација не бави запошљавањем, али да се труде да њихови чланови ојачају своје капацитете и да се потенцијалним послодавцима представе у најбољем светлу.
„Удружење им помаже при упису на факултет и у току студирања. Пишемо дописе и молбе за њих. Ми смо им продужена рука. Ту смо за све што не могу да остваре самостално, да допремимо до неких служби и министарстава“, рекао је Милетић.
Он истиче да је највише младих са инвалидитетом на Правном факултету у Београду, јер је најприступачнији за њих, док на осталима углавном и даље постоје архитектонске баријере.
Према његовим речима, особе са инвалидитетом имају опцију за живот у државном дому, али она није лако доступна, јер се формирају листе чекања
„Док студирају, они имају сигуран и прилагођен смештај у дому ‘Мика Митровић’ и у ‘4. априлу’, али након изласка из дома, сусрећу се са проблемом, јер им станови нису доступни, нарочито за оне који користе колица“, казао је Милетић.
