Ненад Јанковић купио лутке из дечије серије „Лаку ноћ“ децо на бувљаку и тако их спасио од пропасти.
Емисија “Лаку ноћ, децо” обележила је детињство оних који су одрастали деведесетих. Генерације малишана тонуле су у миран сан након што би одслушале одјавну шпицу “И у соби на белом јастуку, и у шуми покрај старог пања, сви под образ ил’ шапу ил’ руку, дошло време да се лепо сања”.
Главни ликови у серији су биле лутке – животиње које су живеле у шуми као велика породица. Серија се емитовала од 1989. до 1993. године. Након завршетка снимања, лутке је чувала сценографкиња и луткарка Гордана Года Поповић, дама која их је и направила у атељеу своје куће на Сењаку.
“Мени је било важно да то буду створења која делују као да су живе особе, а не лутке, али да буде и допадљиво за децу”, испричала нашој новинарки Марији Атанасковић Гордана пре шест година, када је имала прилику да са њом направим ексклузивни интервју.
Тада је рекла да их никада не би продала, али да повремено РТС прави изложбе сећања на њихов некада богат дечији програм, за које им она привремено даје лутке, па се онда враћају у њен атеље.
Дуго ништа није чула ни о Годи, ни о луткама, да би пре неколико дана добила позив да се упути у једно мало место далеко од Београда, јер је један колекционар тврдио да поседује баш те лутке.
Ненад Јанковић је направио право мало царство успомена из детињства у својој гаражи. Чува старе играчке, школски прибор, друштвене игре, амбалаже слаткиша, али и – лутке из “Лаку ноћ, децо!”
Улазак у његову колекцију је као вожња времепловом, сви симболи нашег детињства су ту, а на почасном месту “седе” вук, гуска и јеж из омиљене дечије емисије!
“То је можда и најдражи део моје колекције. Па пронашао сам као и већину ствари овде, тако што људи знају да скупљам свашта и онда ми јављају. Нађене су на бувљаку. Вероватно би завршиле у смећу да људи који раде на бувљаку нису пронашли, донели, ко зна где би то завршило. А како је дошло до бувљака, ја појма немам. Знам да си ти снимила емисију са баком која их је направила и чувала, шта се десило са њима и како су завршили на улици, не знам, али сад су на сигурном”, испричао је Ненад Јанковић у емисији “24седам са Маром”.
Малој Марији Атанасковић у мени је било бескрајно драго, али и жао што су лутке имале тако трновит пут, али су сад бар брижљиво чуване.
Ненад и даље не верује да су ове реликвије нашег детињства сада у његовом власништву.
“Нисам могао да верујем да их имам. Прво, док је стигао, нисам веровао да ће ми стићи, кад ми је стигао ујутру се пробудим, нешто радим и сетим се: ‘Јао, па ја имам вука из ‘Лаку ноћ, децо’ и онда погледам га и као јесте’! Исто тако реагују сви, знају шта све имам, да имам неке ретке ствари, али кад им кажем: ‘Знаш ‘Лаку ноћ, децо’, сећаш се вука, имам га!’, ма да, као важи… и онда направим селфи са вуком сви су у фазону, не могу да верују, зову ме одмах. Вук, лисица, зец, меда, то су били главни, поготово вук. ‘Вук ти рече добро вече’. Тако да најсрећнији сам што њега имам, ово све остало ми је сад споредно, волео бих да набавим још неку, али довољан ми је и он”, рекао је Ненад у емисији “24седам са Маром”.
Цену по којој их је набавио није желео да нам открива, али каже да су лутке свакако највреднији део његове колекције.
Осим њих, Ненад поседује и тањир који је репрезентација Југославије добила за освојено четврто место на Светском првенству у фудбалу у Чилеу 1962. године, што је био највећи успех наше селекције. Такође има и друшвену игру Монопол са свим коцкицама и картицама из доба Краљевине Југославије, стару скоро читав век, лимене кутије у које се паковала чоколада из прве фабрике чоколаде у Југоисточној Европи, чувене “Шонда” производње са Дорћола.
