Пре много година Драган Маркушев почео је да скупља старе моторе, а данас у својој збирци има преко 120 мотоцикала и неколико старинских аутомобила. Све њих држи у Музеју мотоцикала у Панчеву, али ово место настало је много после његове одлуке да почне са овим занимљивим хобијем.
Заједно са супругом се труди да у њихов музеј буду смештени модели који имају стварно велику музејску и колекционарску вредност, а готово свака набавка је била једна авантура. Чак и почетак његовог колекционарства.
– Нисам имао гаражу па сам дуго скупљао мотоцикле кријући их у селу Гај, иза Ковина, код свог ујака. Када је он дошао у Србију из Аустрије, рекао ми је:“Ми долазимо, а ти види шта ћеш са мотоциклима“. Пошто је један амбара од 27 метара био пун мотора, приколица и делова, ја сам питао где ћу са тим моторима. Били смо тек дошли у Панчево, и пошто сам имао коначно већи плац, онда смо сви заједно скупили новац за гаражу од 27 метара. Али је убрзо та гаража постала мала, па смо успели још једну да саградимо. Па касније и трећу. А сада су и те три мале, па се на плацу недалеко одавде налази двадесетак мотоцикала и нешто старијих аутомобила – прича Маркушев и додаје да би му требало око 1.000 квадрата да смести све антиквитете, а тренутно музеј има нешто више од 300 метара квадратних.
Најстарији мотори су ДКВ модел Е206 из 1926 године, у првој боји и ПУХ Е220 из исте године.
Драган прича да до мотора долази на разне начине, па неке набавља у Србији а неке у иностранству.
Раније сам обично путовао са старим мотоциклима. Волели смо некада да станемо по селима и у некој хладовини да окренемо по туру пића. Ту је увек било људи и они су највише знали чега има у околини, по таванима, шталама, шупама… а већ им „бодеш очи“, рецимо, са неким старим БМW-ом који их враћа 40-50 година уназад. Касније када су наступили мобилни телефони и интернет, то је мало спласло јер пуно људи тргује са антиквитетима, а мотоцикли су мали и зачас оду преко границе – прича Маркушев.
На питање колико мотора има у возном стању, каже да се и сам изненадио када му је за потребе једног индијског филма који се снимао у Србији, било потребно 38 исправних старих мотоцикала.
– Дали су нам рок од седам дана да спремимо све те мотоцикле. Наравно да је био рад под стресом, па смо чак остајали и ноћу да спремимо моторе јер знам да од тих 120 једна трећина јесте исправна. Али то нису возила којима само можете да окренете кључ, „креснете“ курблу и возите. То су мотори које морате да спремите – објашњава Драган.
У сваком случају успели су да испоштуј наруџбину, али им није било једноставно.
Што се тиче сређивања мотора, то је јако компликовано. Неке делове чекају и по годину дана да стигну из иностранства, за неке моторе не постоје алати па морају да их праве а оправке могу да трају и по неколико месеци.
Иако се ради о старим моторима, самим тим и вредним, није увек случај да мотоцикле купују јер има људи који их поклањају јер желе да их неко сачува, а не прода. Због тога планира да поред сваког мотора напишу и све податке у вези са њим, као и како су дошли до њега.
Није важно да мотор шљашти
Иако је за лаике важно да мотор лепо изгледа, за познаваоце старина је јако битно да је возило онакво каквог га је возач избацио на тржиште.
– Када видимо да нешто шљашти, сија, то је јако лепо за око. Али пошто делова нема пуно на тржишту, много произвођача се бави деловима које праве да личе на оригинал. Такво возило може да буде пет пута лепше него када је произведено, али оно нема неку велику вредност јер није оригинално – каже Драган.
А у колекцији имају занимљивих комада попут Харлеy Давидсон W 750 из 1930 године, што је цивилна верзија.
– Обично су долазили радни мотори, па није јасно како је овај доспео у Србију. Можда је био неко имућан па је дошавши из Америке донео и мотор – објашњава Драган.
Осим овог мотора, има и Харлеy Давидсон Ц500 из 1930. године, који је уплаћен 1929. године у Београду а претпоставља да је наредне године испоручен.
– Човек се звао Радмило Татарски и вероватно је био имућан чим је могао да приушти себи такав нов мотоцикл. Чувао га је негде до садамдесет и неке године. После његове смрти га наслеђује његов рођак Богдан Татарски у селу Жабаљ. Пре неких 17-18 година га ја купујем од њега. Тај мотор је „београдска прича“ јер је сакриван у згради „Политике, да би преживео силне војске које су наилазиле и одузимале све за потребе рата. Лепо је што се јавила једна госпођа, мислим да је била ћерка, која га је видела у једној ТВ репортажи па се обрадовала што је мотоцикл и даље у колекцији и неће отићи преко границе – прича Маркушев.
Мотор носио у коферу на летовање
Али ово је само једна од занимљивих прича око мотора. Тако је једном кренуо на летовање у Грчку, а у кофер је спаковао готово читав мотор! И да ствар буде занимљивија, други је вратио назад.
Супруга је пронашла дестинацију за летовање, али се мени није ишло јер увек имам шта да радим… сетио сам се једног старог Грка који је био изузетан трговац старим мотоциклима. И онда смо договорили да се мењамо. Човек је обећао и част само да ја донесем оно што је њему недостајало. Отишли смо на летовање, ја сам шрафио мотор и мењач, пошто је био расклопљен. Они су дошли и испословали смо све. Пошто смо ишли аутобусом, возач се нудио дамама да убацује кофере. Ја сам хтео да убацим, али он је одбио. Додао сам му кофер, а онда ме питао да ли сам нормалан и шта носим! А ја сам му рекао да носим оно што ми треба за летовање!… – прича Драган кроз смех и додаје да је у две ташне, где је био спакован мотор, било је око педесет килограма, али возач није био спреман за тако нешто!
Наравно, мотор је допремљен у Србију! Драган је испричао још једну анегдоту о мотору „Гном Ром“ и извесном господину Чорбићу из села Полумир у близини Краљева.
– Он је био дечак када су Немци изгубили рат у Србији. Остала су три мотоцикла који су били у служби Вермахта. Народ је био љут, па је све што је немачко бацао у провалију. И та три мотоцикла су завршила у провалији. Он се тога сетио после неких двадесетак година. Успео да је извади два агрегата, а онај који је био на врху био је боље сачуван па је њега читавог у деловима извадио и склопио. Возио се једно време док није наступио квар на мотору, и остао је паркиран. Од њега је купио мој другар Паја из Врњачке бање, а после рестаурације га је продао мени и сада се налази у музеју – прича Драган.
Али ту није крај овој причи јер је касније његов други пријатељ успео да нађе власника из Полумира, који се јако обрадовао што му је мотор и даље у Србији и завршио у музеју.
Нашао курирски мотор Гестапоа на тавану
Иако су сви мотори у музеју купљени или добијени, Драган каже да постоји један за који се тврди да је украден! Легенда овако гласи:
– За време ИИ светског рата штап Гестапоа је био у Панчеву. Мотор је био паркиран испред те зграде и из обести или ко зна чега, људи су решили да „присвоје“ тај мотоцикл. Затрпали су га на једном тавану оближње куће. Пуно година је стајао покривен старим ћебадима и чаршафима у прашини. Знао сам да су се у тој кући некада поправљали мотоцикли, али је ту живела једна бака која није дозвољавала никакво пентрање на таван. Преко неких својих другарских веза сам доспео до телефона газдарице која је у Немачкој и која је дозволила да одем на таван да видим шта се налази, па ако има нешто мотоцикала да узмем, а договорићемо се за цену – прича Драган.
И тако је и доспео на мистериозни таван, где је случајно набасао на овај мотор.
– Није било читавих мотоцикала, али је било доста рамова, приколица… из ратног периода. Већ смо одустајали од свега када смо видели у ћошку да је било пуно старе гардеробе. Завукао сам руку испод и напипао нешто тврдо, схвативши да је то точак. И док сам вукао тај точак, читава гомила се померала а извукао сам читав рам без мотора. Нисам одмах приметио о ком се мотору ради, али сам касније видео да је то „Дијамант“, немачки курирски мотоцикл из 1939. године. Без агрегата, али са Вермахт таблицом. Када сам се распитао о чему се ради, дошао сам до приче да су они наводно украли тај мотоцикл, али можда и склонили, јер је била бежанија због краја рата! У сваком случају хвала им! – каже Драган.
Међутим, додаје, он обећао је у једној ТВ репортажи да ће вратити мотоцикл.
– Обећао сам да ћу вратити тај мотоцикл Немцу ако ми докаже да је био задужен у немачкој војсци да вози тај курирски мотоцикл. До тада, мотор је и даље у музеју – каже Маркушев.
„Енглез“ у само 1.000 примерака
У колекцији има и изузетно редак енглески мотоцикл Неw империал из 1929. године, за који им је британски клуб ових мотора писао да је направљен у само 1.000 комада.
– То је изузетно мала серија, а ради се о моделу 7В суперспорт. Чак су се изразили да је то седми мотоцикл за који се зна на овим просторима, а зачудили су се како је у некој тако малој земљи пронађен овако скуп мотоцикл. Он је, углавном, служио за неке рекламе богатих велепоседника и фабриканата у оно време који су хтели негде да изложе – објашњава колекционар.
Једна од ретких ствари је и бочна приколица коју је правио професор Поргез двадесетих година прошлог века, а ради се о приколици која има оригинални балдахин који је спречавао да нека дама која седи у њој покисне.
– То је, наводно, једина приколица која може уживо да се погледа када укуцамо на интернету. Не кажем да негде не постоји још нека, али засада није фотографисана – каже Драган.
Иначе, мотори и возила могу се изнајмити чак и за прославе, али најчешће Драгану долазе људи из света филма.
Тако су до сада возила из музеја била у „Сенкама над Балканом“, где је био шофер генерала Петра Живковића кога је играо Небојша Дугалић.
– Серија „Швиндлери“, па у „Краљу Александру“ смо бриљилари са великим бројем кадрова где сам био краљев возач. Онда „Монтевидео, бог те видео“ где је био мотор, па „Жмурке“ и разне стране серије. У три или четири индијска филма смо били са мотоциклима, па незаборавна серија „Комесарио нардоне“ где је пет мотоцикала било изнајмљено два и по месеца… – набраја он.
