Када је Санае Такаичи изабрана за председницу владајуће Либерално-демократске партије Јапана (ЛДП) почетком октобра и постала прва жена премијер земље касније тог месеца постала је светска сензација све док није показала зубе.
Проглашена је јапанском „гвозденом леди“, што је прихватила са очигледним поносом.
– Маргарет Тачер остаје једна од њених политичких хероина, а ова сличност је више од козметичке. Она уоквирује њену конзервативну агенду и, пре свега, асертиван приступ спољној и безбедносној политици – пише за РТ Ладислав Земанек, истраживач на Институту Цхина-ЦЕЕ и експерт дискусионог клуба „Валдај“.
Такаичи ступа на дужност са јасним уверењем: Јапан мора да се извуче из вишедеценијске економске стагнације и да се снађе у све нестабилнијем спољном окружењу.
– Да би то постигла, она се залаже за модел који спаја економски национализам са стратешком чврстом моћи. На домаћем плану, она подржава јачу улогу државе у кључним индустријама, експанзивне фискалне и монетарне стимулансе и политике осмишљене да јачају технолошку и индустријску конкурентност Јапана. Истовремено, негује конзервативну визију, бранећи традиционалне јапанске вредности, супротстављајући се прогресивизму, укључујући ЛГБТQ+ агенду, и борећи се против либералног глобализма. Њен став о имиграцији, чврсто рестриктиван, такође се поклапа са њеним ширим конзервативним вредностима – наводи Земанек.
Такаичин успон одвија у контексту појачаних регионалних тензија: интензивирања ривалства између САД и Кине, растуће забринутости због амбиција Кине и ескалације осетљивих питања око Тајвана.
У овом све поларизованијем окружењу, Такаичин поглед на свет проналази одјек међу десничарским бирачима у Јапану, али истовремено продубљује стратешке линије раздора широм Источне Азије.
Проблематична становишта
Већи део Такаичиног политичког идентитета повезан је са њеним чланством у „Ниппон Каиги“, најутицајнијој конзервативној и националистичкој организацији у Јапану. „Ниппон Каиги“ заступа ревизионистички поглед на ратну историју Јапана, обнову традиционалних породичних структура и, што је кључно, укидање члана 9 јапанског Устава, којим се одриче рата и забрањује одржавање сталне војске.
Она следи стопе претходних тешкаша ЛДП-а, укључујуц́и Шинза Абеа и Шигеруа Ишибу, који су такође били повезани са идеолошким програмом „Ниппон Каиги-ја“.
У складу са овом агендом, Такаичи промовише стварање потпуно модернизоване јапанске војске и ширег безбедносног апарата. То укључује позиве на оснивање Националне обавештајне агенције, о којој се дуго расправљало, али је више пута одлагано, и на усвајање дуго очекиваног закона против шпијунаже.
Обе иницијативе су осмишљене да ојачају капацитет Јапана да функционише као „нормална“ држава са обавештајним и одбрамбеним капацитетима који се очекују од велике силе.
– Приступ Такаичи је несумњиво непријатељски према Кини. Она Пекинг види првенствено као стратешку претњу, ону чије растуће војно и поморско присуство захтева чврсте контрамере, а не дипломатско прилагођавање. Ова перспектива подстиче њену подршку стратегијама усмереним на обуздавање и оштро ограничава простор за економски прагматизам који је раније дефинисао велике сегменте јапанске политике према Кини – наводи поменути истраживач.
Ветар у леђа из Вашингтона и трн у оку Кине
Најзначајнији тренутак у спољној политици Такаичи догодио се крајем октобра, када се састала са америчким председником Доналдом Трампом. Састанак је био изузетно топао, што је рани сигнал да би односи Токија и Вашингтона могли ући у оно, како су доје лидера рекли, „ново златно доба“.
Заједно су објавили оквир за сарадњу у вези са ретким земним минералима, што је витални корак усмерен ка смањењу зависности од готово монопола Кине над овим стратешким материјалима. Трамп је такође обећао велика америчка улагања у јапанску економију, док се Такаичи обавезала да ће убрзати изградњу јапанске одбране, повећавајући војне издатке на најмање 2 одсто БДП-а до марта 2026, раније него што је раније планирано.
– САД и Јапан су такође поново потврдили широку регионалну агенду: јачање веза са Јужном Корејом, Филипинима, Малезијом, Аустралијом, Индијом и, незванично, али несумњиво, Тајваном. Ова последња тачка је место где геополитички ризици постају акутни. Док жеља Јапана да ојача сопствени одбрамбени положај спада у права сваке државе, његова све већа блискост са Тајпејом приближава га црвеној линији Пекинг – истиче Земанек.
– Међу свим димензијама Такаичине спољне политике, ниједна није толико контроверзна као њен однос са Тајваном. Она се састала са председником Тајвана Лај Чинг Теом раније ове године, сигнализирајући не само симболичну подршку, већ и спремност да појача међународну видљивост Тајпеја. Иако се Такаичи састала са кинеским председником Си Ђинпингом крајем октобра, сви позитивни дипломатски ефекти брзо су поништени када се састала са бившим потпредседником Тајвана само 24 сата касније. Ово је у Пекингу схваћено као намерна провокација – додаје он.
Такаичина реторика је била још оштрија – 7. септембра је изјавила да је безбедност Тајвана неодвојива од безбедности Јапана, понављајући став Шинза Абеа. Што је још упечатљивије, предложила је да би се јапанске снаге самоодбране могле распоредити ако Пекинг покрене војну акцију против Тајвана. Са становишта Пекинга, ово је прешло у директно мешање у његове унутрашње послове.
Реакција Пекинга је била брза, свеобухватна и јавна. Званичници су оптужили Такаичи да „оживљава милитаризам“, „прети регионалној стабилности“ и оснажује „екстремистичке снаге“ у Јапану. Кина је позвала јапанског амбасадора и упутила више званичних протеста. Пекинг је ескалирао ствар пред Уједињеним нацијама, тврдећи да претња Јапана да ће интервенисати око Тајвана крши међународно право.
Реторика се појачала када је кинески генерални конзул у Осаки изјавио да Такаичина „прљава глава мора бити одсечена“, што је опаска која је изазвала осуду због отворено насилног тона.
Кинеска реакција није се задржала само на речима. Уследили су опипљиви кораци одмазде: ограничења или претње усмерене на увоз јапанских морских плодова, савети за путовања који обесхрабрују кинеске грађане да посећују Јапан и обустава културне размене.
На мору је Кина повећала патроле Обалске страже у близини спорних острва Сенкаку/Дјаоју, шаљући оштру поруку о спремности да оспори јапанску контролу. С обзиром на доминацију Пекинга над ретким земним ресурсима, економски утицај остаје свеприсутно средство, које Кина још није у потпуности искористила, али би могла да активира ако се односи даље погоршају.
Док дипломатске тензије ескалирају, мења се и војна динамика. Јапански министар одбране Шинџиро Коизуми недавно је отпутовао на Јонагуни, најзападније јапанско острво, које је удаљено само 110 километара од Тајвана, и најавио да ће Токио тамо распоредити ракете противваздушне одбране. Кинеско Министарство одбране упозорило је да ће Јапан „платити болну цену“ ако пређе црвене линије Пекинга у вези са Тајваном.
Истовремено, САД су прошириле војне активности на Јонагунију. Вашингтон надограђује луке и писте како би подржао операције ловаца Ф-35Б са удаљених јапанских острва, што је потез који је очигледно усмерен на повећање капацитета брзог реаговања у било каквој непредвиђеној ситуацији са Тајваном.
Ови догађаји указују на то да је одбрамбена стратегија Такаичи уско координисана са Вашингтоном, а можда чак и коришћена као преговарачки адут у Трамповим преговорима са Пекингом.
– Међутим, последњи дани донели су преокрет: Трамп је замолио Такаичи да даље не ескалира тензије, плашећи се да би растући сукоб могао да угрози његово планирано путовање у Пекинг у априлу. Ово уноси одређену неизвесност. Такаичина сагласност са Вашингтоном је снажна, али не и безусловна; ако се амерички и јапански стратешки приоритети разилазе, Токио би се могао наћи у деликатној равнотежи између асертивности и уздржаности – сматра Земанек.
– Санае Такаичи је гурнула Јапан у нову и неизвесну фазу. Њена смелост одјекује код нације која жели да се отресе економске летаргије и потврди јачу улогу у светским пословима. Али то такође поставља Јапан у епицентар најнестабилнијих геополитичких линија раскола у Азији. Да ли ће њен мандат постати прича о националном препороду или регионалној дестабилизацији зависиће од тога како ће се снаћи на опасном терену између домаћих амбиција, успона Кине и стратешких очекивања САД. Јапан је ушао у прекретницу. Под вођством јапанске „гвоздене леди“ следећи потези ће дефинисати не само будућност Јапана, већ и равнотежу снага у Азији у годинама које долазе – закључује он.
