Подаци Републичког завода за статистику показују да су разлике у зарадама између мушкараца и жена у Србији јасно видљиве и да жене зарађују око 14 одсто мање. Платни јаз се на исти начин види и у земљама Европске уније, а подаци Еуростата показују да је он у просеку око 11 одсто.
Што се Србије тиче, тај јаз видљивији је у Београду него у мање развијеним деловима земље.
Према истраживању Института за развој и иновације „Разлике међу половима у просечним нето зарадама“ показује да што регион има виши ниво зарада, то је платни јаз између полова израженији. Највећи је зато у Београду, чак 19 одсто, док је најмањи у региону Западне Србије и Шумадије девет одсто. Разлози су прости. У Београду је концентрисан велики број управљачких и високо плаћених позиција, на којима и даље доминирају мушкарци.
Додатно, истраживање Инфостуда рађено својевремено током трајања једног од Регионалних сајмова запошљавања показало је и један додатни проблем. Жене, наиме, не само да зарађују мање, иако су образованије од мушкараца, оне и приликом конкурисања за посао очекују мању зараду. Тај јаз, показало је поменуто истраживање је око 200 евра.
Ово истраживање спроведено на више од 4.000 испитаника показало је да жене заправо „претпостављају“ да треба да имају за овај износ мању плату у односу на мушкарце који конкуришу на исту позицију и са истим или сличним квалификацијама.
Проблематична структура тржишта рада
– Најпроблематичније је то што платни јаз у Србији није резултат само разлике у плати за исти посао, већ је пре свега последица шире структуре тржишта рада. Другим речима, разлика у приходима настаје много раније, у расподели позиција, могућности напредовања и континуитету каријере, каже за Инфостуд Милица Долашевић, менаџерка пројеката, у Институту за развој и иновације.
Она додаје да жене ређе долазе до управљачких и руководећих функција, које носе највеће зараде и највећи утицај.
– Истовремено, чешће су запослене у секторима који су у просеку слабије плаћени, и имају прекиде у каријери повезане са родитељством и бригом о породици. Све то значи да се платни јаз формира кроз читав каријерни пут, а не само кроз појединачне одлуке послодаваца о висини плате. Због тога је важно да се питање платног јаза посматра шире – као питање једнаког приступа приликама, напредовању и позицијама одлучивања, а не само као питање разлике у заради на истом радном месту – упозорава саговорница.
Дубоко укорењени патријархат
Некадашња повереница за родну равноправност Бранкица Јанковић каже за Инфостуд да је очекивање жена да имају мању зараду заправо последица дубоког и вишедеценијског укорењеног патријархалног обрасца. Жене себе, како она каже, доживљавају као мање вредне и због тога њихова очекивања у погледу плате буду мања.
– Повезан са тим је и ниво одговорности који имају према деци или неком другом члану своје породице. Зато се теже одлучују на промену посла или ризик да траже већу зараду. То је заправо зачарани круг из којег саме жене морају за почетак да изађу, поготово што званична статистика говори да су неретко образованије и квалификованије од мушкараца – каже бивша повереница.
Милица Долошевић подсећа на чињеницу да се већ на почетку професионалног пута жене чешће суочавају са споријим напредовањем и већом неизвеснођћу у погледу континуитета каријере.
– Посебно важан фактор јесте период материнства, који у пракси често значи прекид или успоравање професионалног развоја. Када се таква искуства понављају на нивоу читавог друштва, постепено се формира перцепција да су највише плате и најутицајније позиције резервисане, пре свега, за мушкарце – каже Долошевић.
Неплаћени рад и мањак самопоуздања
Додатни аспект представља и расподела неплаћеног рада у домаћинству. У Србији жене и даље проводе значајно више времена у кућним обавезама и бризи о породици, што директно утиче на расположиво време за додатне едукације, професионално усавршавање, умрежавање или развој пословних идеја.
– Све то има дугорочне последице, од споријег каријерног напредовања до мањег самопоуздања у преговорима о плати или приликом покретања сопственог бизниса. Због тога разлике у очекивањима нису само питање индивидуалних амбиција, већ одраз ширег економског и друштвеног оквира – каже Долошевић.
Саговорница упозорава да су у Србији недовољно развијени и недоследно се примењују законодавни и институционални оквир који би подржао равноправно учешће жена на тржишту рада.
– Посебну пажњу потребно је посветити положају жена након породиљског одсуства. Недовољан системски одговор на изазове са којима се жене тада суочавају може имати дугорочне негативне последице. Почев од отежаног повратка на тржиште рада и споријег напредовања, до ширег друштвеног ефекта попут одлагања или избегавања мајчинства.
Зато је потребно унапређење законодавног оквира, развој политика које олакшавају усклађивање рада и родитељства, али и континуирано подизање свести јавности о важности равноправног учешћа жена у економији.
– Само такав приступ може дугорочно допринети смањењу платног јаза и стварању праведнијег тржишта рада – каже Долошевић.
Ограничени случајеви, не опште правило
Зорица Мршевић, професорка Факултета за европске правно политичке студије каже да је до мањих примања жена од мушкараца историјски дошло у време после Правог и Другог Светског рата.
Ипак, она каже да није сигурна да постоје утемељена истраживања која показују да жене очекују и прихватају нижу зараду, али да то свакако није општа појава.
– Можда у неки појединачним случајевима али као опште правило не бих рекла да постоји. Жене које на то пристају, махом то раде јер им је очајнички потребан посао и спемне су да у почетку прихвате нижа примања. Иначе то питање је исто као и оно, зашто жене дуго остају у насилним браковима, зашто се одмах не разведу, не побегну од насилника и сл. Одговор на то није да жене прихватају насиље, већ им је тешко институционално да спроведу развод. Када институције не штите жене и не санкционишу дискриминацију жена, нису жене те које воле да буду дискриминисане и мање плаћене, него једноставно не виде ефикасност институција којима би се обратиле за помоћ – указује Мршевић.
– Дакле ипак саматрам да очекивања мање зараде или прихватање мање зараде, нису последица васпитања, социјализације или партијархалног васпитања – додаје она.
– Верујем да нико није толико неодговоран родтељ да ћерке учи да прихватају мања примања од мушкараца на истим радним местима. И најпатријархалнији родитељи подстичу и подржавају женску децу да се школују и буду што образованије да би имале боље могућности на тржишту рада – закључује Мршевић.
