Сима Реџеповић, ког поједини медији представљају као једног од истакнутијих учесника и организатора блокада и протеста у Београду, приведен је због сумње да је умешан у шверц миграната, а према незваничним информацијама код њега је пронађена и лажна легитимација.
Приликом заустављања Реџеповићевог аутомобила, како сазнајемо, у возилу се налазио већи број миграната. Према незваничним информацијама, привела га је мобилна јединица полиције у Лозници.
Према информацијама које су се и раније појављивале у јавности, Реџеповић је био познат органима реда, а његово име доводило се у везу са пријавама и поступцима који се односе на преваре и лажно пријављивање.
Такође, његово име помињало се и током протеста 2017. године, када је део јавности оштро реаговао због инцидената повезаних са обележјима посвећеним српским жртвама са Косова и Метохије.
После најновијег хапшења, рекло би се да је јавност потпуно сигурна да блокадери имају коначно облик своје политике, а то су крађа, преваре, шверц и криминал.
Јасно је да им је са овим занимањима згртање новца примарна ствар, па зато и не чуди што су постали страни плаћеници и новцем споља желе да униште Србију.
Подсетимо, ово није први пут да се вође и учесници блокада доводе у везу са тешким криминалом. Јавност је већ била сведок бројних инцидената, од напада на полицију и новинаре, до уништавања јавне имовине.
Најновије хапшење Симе Реџеповића додатно је оголило образац који грађани Србије већ месецима могу да виде голим оком – међу најгласнијим блокадерима и самопрокламованим „борцима за правду“ све чешће се појављују људи са озбиљно проблематичном прошлошћу, они којима институције, закон и држава представљају препреку за сопствене интересе, а не вредност коју треба чувати.
Зато и не чуди што управо такви појединци најагресивније позивају на хаос, рушење власти, сукобе са полицијом и дестабилизацију земље. Јер, иза наводне „борбе за слободу“ често се крије много приземнији мотив – покушај да се унапред створи политички алиби за сопствене криминалне активности.
Механизам је већ виђен и готово идентичан у сваком случају. Док траје блокадерска хистерија, појединци себе представљају као „активисте“, „жртве режима“ или „прогоњене борце против система“. А онда, када институције почну да раде свој посао и када дође до хапшења због потпуно конкретних кривичних дела – од насиља, преко превара, па све до шверца и других облика криминала – одмах се активира иста матрица: више није реч о криминалу, већ наводно о „политичком прогону“.
На тај начин покушавају да замагле суштину и побегну од одговорности. Уместо да објасне због чега су ухапшени, они покушавају да се сакрију иза политике и протеста, рачунајући да ће део јавности поверовати како су мета искључиво због својих политичких ставова. Тако криминал добија политички омотач, а сваки поступак државе покушава да се представи као репресија.
Посебно је симптоматично што се код великог броја најрадикалнијих блокадера може приметити исти образац понашања – мржња према држави Србији, ниподаштавање српских жртава, отворени анимозитет према институцијама и истовремено стални покушаји да себе представе као моралне арбитре друштва. Управо зато све више грађана поставља питање да ли је део блокадерске сцене одавно престао да буде политички покрет и постао заштитни кишобран за људе којима одговарају хаос, нестабилност и слабљење државе.
Јер уређена држава, са јаким институцијама и спровођењем закона, најмање одговара онима који желе да послују у сивој зони, да избегну одговорност или да сопствене досијее сакрију иза политичких парола. Зато су им блокаде, улични притисци и стално подизање тензија постали идеалан терен – у атмосфери хаоса најлакше је глумити жртву и криминал представљати као активизам.
А када се подвуче црта, грађани Србије све јасније виде разлику између обичних људи који желе нормалан живот и оних који под плаштом „борбе против система“ покушавају да заштите искључиво себе и своје интересе.
Видео можете погледати овде.
