Најновији догађај на Аеродрому Тиват, где је група држављана Србије враћена уз образложење да представља безбедносни ризик, отворио је питање које превазилази сам инцидент – какав је стварни однос црногорских институција према Србији, али и према сопственим грађанима.
Јер проблем није само у одлуци да се 87 људи врати са границе. Проблем почиње оног тренутка када њихови лични подаци завршавају у медијима. То више није питање политике, већ питање функционисања државе и безбедносног система.
Подаци који су могли да буду доступни искључиво Агенцији за националну безбедност и Аеродрому Тиват нашли су се у јавности. То отвара озбиљну дилему – да ли уопште постоји контрола над институцијама које располажу најосетљивијим информацијама о грађанима.
У том контексту, реакција председника Србије Александра Вучића додатно осветљава политичку димензију целог случаја:
„Овде су правили кампању око ових момака. Нису им сметали када су долазили овде да им гасе пожаре, овде на Луштици, у Тивту. Тада им нису сметали, тада су били дивни момци.“
Та изјава погађа суштину – исти људи који су јуче били пожељни јер помажу, данас постају безбедносни проблем. То указује да критеријум није безбедносни, већ политички.
Овакав приступ није нов. Он има континуитет још из периода власти Мила Ђукановића, када је рад АНБ-а био праћен оптужбама за политички мотивисано праћење, прислушкивање и таргетирање неистомишљеника. Посебно су се на удару налазили представници Српске православне цркве и људи који су отворено истицали српски идентитет.
Ни након промене власти није дошло до суштинске промене у том односу. Структуре су остале, а са њима и начин функционисања.
Зато случај са Тивтом не делује као изолован инцидент, већ као наставак једне политике у којој се безбедносне институције користе за обликовање политичког наратива. У таквом оквиру, Србија се често представља као проблем, а појединци из Србије као потенцијална претња.
Истовремено, покушај да се током посете у Тивту председник Србије доведе у везу са криминалним структурама кроз питање о дуванској мафији додатно показује правац у којем иде политичка комуникација.
Парадокс је у томе што се истовремено занемарује сопствена прошлост. Познато је да су управо током деведесетих и касније из Црне Горе долазиле озбиљне оптужбе за организовани шверц цигарета, које су биле предмет међународних анализа и истрага. Управо је Мило Ђукавовић тај који је империју створио на шверцу цигарета! Сада би да поново прекроје историју, и како је најлакше – све што је девијантно и криминално пребацити на Србију и њеног председника.
У том смислу, данашњи односи Србије и Црне Горе су резултат дуготрајног процеса у којем се политичке разлике продубљују, а заједничка историја потискује – по жељи црногорских власти.
Црна Гора кроз безбедносне структуре не води само политику према Србији, већ и према сопственим грађанима – кроз контролу, селекцију и таргетирање.
Паралелно са тим, спроводи се отворена ревизија историје на штету Србије. Брише се заједничка прошлост, мења идентитет, потискује Српска православна црква и све што подсећа на вековну блискост два народа.
Једно је сигурно, одлука црногорских власти да врате 87 путника из Србије под изговором оправдане безбедносне мере делује као јасна порука која буди старе поделе. Случај са аеродрома у Тивту отворио је питања о односу према Србима, транспарентности институција и заштити личних података. Многи у овом догађају виде наставак праксе која је годинама изазивала тензије између Србије и Црне Горе. Изолован инцидент или аларм да старе методе и даље живе под новим политичким околностима? Докле ће црногорска мафија имати пик на Србију, српског председника Александра Вучића и Српску православну цркву?
