Избори за делегате шестог сазива Скупштине Коморе медицинских сестара и здравствених техничара Србије у Западнобачком округу очигледно нису били довољни да поједини кандидати прихвате поруку коју су им послали бирачи. Након првог изборног циклуса одржаног 7. јуна, уследило је ново гласање 21. јуна. А резултат? Још убедљивији него први пут.
Поверење чланства поново су добиле Бранка Бајић, Ђурђа Бараћ и Анкица Мудрић, али овога пута са још већом разликом у односу на своје противкандидате-Сању Милошевић, Звјездану Секулић и Рајка Благојевића. Разлика између првопласиране кандидаткиње међу изабраним делегатима и првопласиране кандидаткиње међу пораженим кандидатима премашила је 100 одсто, што довољно говори о томе колико је подршка чланства била јасна и недвосмислена.
У спорту би се такав резултат назвао убедљивом победом. У политици и интересним организацијама, међутим, изгледа да ни двострука разлика није довољна да поражени прихвате реалност.
За разлику од претходних избора, када су представници “блокадера” насилно покушали да уђу у просторије у којима су се избори одржавали, поновљени избори протекли су у мирној и коректној атмосфери. Овог пута није било тензија које би бациле сенку на изборни процес. Све је спроведено уредно, транспарентно и без инцидената, уз присуство полиције која је превентивно обезбеђивала скуп. Резултат такве атмосфере био је једноставан – чланови су могли да гласају слободно, а њихова воља била је још јасније изражена него на претходном гласању.
Па ипак, ни тако убедљив резултат није спречио наставак приче о наводним „нерегуларностима“. Човек би помислио да након једног гласања може постојати дилема, након два можда и сумња, али када се на поновљеним изборима добије још убедљивији резултат, поставља се питање да ли појединци заиста траже неправилности или једноставно одбијају да прихвате поруку коју су добили од својих колега.
Једна од посебно занимљивијих појава након избора за делегате Скупштине КМСЗТС у Западнобачком округу јесте изненадна и готово дирљива посвећеност демократији код оних кандидата који на изборима нису успели да задобију поверење већине.
Тако је поново почела потрага за фамозним „нерегуларностима“, тој магичној речи која се у јавном простору често појављује онда када нестану аргументи и гласови.
Посебну димензију целој причи даје чињеница да међу најгласнијим критичарима изборног процеса данас, оних са “високом експертизом у моралу” и великим демократама, налазимо и особе чији су јавни наступи изазивали бурне реакције-управо зато што су представљали све супротно ономе о чему тако интензивно “приповедају”. Тако је рецимо, током једне протестне шетње према Врбасу, у изјави снимљеној у Црвенки, једна од кандидаткиња која је изгубила, врло “демократски” изјавила да је „потпуно бесмислено давати подршку Србима са Косова”, јер је то “шака јада становника“.
Такве речи тешко је окарактерисати као израз емпатије, солидарности или друштвене одговорности о којој иста говори. Напротив, већина је то доживела као омаловажавање људи који живе у изузетно сложеним околностима и који се свакодневно суочавају са проблемима које већина грађана Србије не мора да пролази.
Управо зато, звучи парадоксално када се иста та особа позива на морални ауторитет, професионалне стандарде и демократске принципе. Такође, можда је баш зато и највећа иронија целе приче то што они који најгласније говоре о “правилима игре” делују као да никако не могу да прихвате њен основни принцип – да некада једноставно изгубите.
На крају, два изборна циклуса, одржана 7. и 21. јуна, донела су исти закључак. Разлика је само у томе што је други пут порука бирача била још гласнија. А када бирачи два пута заредом кажу исто, можда проблем није у изборима. Можда је проблем у томе што неки резултат једноставно не желе да прихвате.
