Како се приближавају ванредни парламентарни избори, опозиција у Србији у изборну трку улази подељена у више колона, а посебно сложена ситуација влада на десном делу политичке сцене. Уместо најављиваног укрупњавања, последњих месеци дошло је до нових подела, међусобних оптужби и формирања најмање два одвојена десничарска блока.
Десница подељена у два блока
Према тренутним најавама, један блок чиниће покрет „Ми – снага народа“ Бранимира Несторовића и Народна странка Владимира Гајића, док ће у другој колони наступити Нова Демократска странка Србије Милоша Јовановића и Монархисти – Покрет за Краљевину Србију, који ће пред бираче изаћи под називом „Аутентична десница“.
Тиме је практично пропала могућност да национално и суверенистички оријентисане опозиционе странке на изборе изађу заједно.
Да су односи између два блока далеко од добрих показује и отворени сукоб који већ траје између Новог ДСС-а и Несторовићевог покрета. Из покрета „Ми – снага народа“ оптужили су Милоша Јовановића да, с једне стране, позива на сарадњу опозиције, а с друге напада политичке актере са којима би та сарадња требало да буде остварена.
Ни Владимир Гајић не крије да јединства на десници нема. Он је раније оценио да инсистирање Новог ДСС-а на томе да представља „аутентичну десницу“ удаљава остале странке од идеје заједничког наступа.
Пропуштена прилика и борба за бираче
Политички аналитичар Владимир Пејић оцењује да су десно оријентисане опозиционе странке претходних година имале простор за знатно бољи изборни резултат, али да ту прилику нису искористиле. Према његовим речима, после претходних изборних циклуса постојао је простор и за подршку од око 15 одсто, али су унутрашњи сукоби, лоши политички потези и недостатак договора довели до даљег слабљења овог дела опозиције.
Додатни проблем представља чињеница да значајан део национално оријентисаног бирачког тела већ подржава државу и власт, због чега опозициона десница мора да се бори за бираче на простору на коме већ постоје знатно јачи политички актери.
Подељена и проевропска опозиција
Међутим, проблем уситњавања није ограничен само на десницу.
Проевропске опозиционе странке нису успеле да постигну договор о јединственој изборној листи. Једну колону требало би да чине Странка слободе и правде, Србија центар и Солидарност, док би у другој требало да наступе Народни покрет Србије, Ново лице Србије и Еколошки устанак.
Посебну политичку опцију представља студентска листа, коју су поједине странке и покрети већ најавили да ће подржати. Истовремено, део опозиције отворено је поставио питање како подржати листу чији кандидати и политички програм још нису у потпуности познати јавности.
Посланица Еколошког устанка Данијела Несторовић недавно је рекла да та странка не може унапред да подржи студентску листу јер, како је навела, не зна ко су људи који ће се на њој налазити, нити је успостављена комуникација са њима.
Чудно је само што ни они који их подржавају, ни они који нису за њих, као најважније питање не постављају план, програм и политичку оријентацију оних који се представљају као студентска листа.
Најмање четири колоне и посебна студентска листа
Тако би опозиција на предстојеће изборе могла да изађе у најмање четири одвојене колоне, уз посебну студентску листу, док се број потенцијалних изборних опција додатно повећава када се урачунају мањинске и друге странке и покрети.
Док опозициони блокови још покушавају да утврде коначан распоред снага, владајућа коалиција у изборну трку улази знатно консолидованија. СНС је одлучио да Александар Вучић буде носилац листе „Александар Вучић – Уједињена Србија“ и кандидат за председника Владе, док је СРС најавио подршку тој листи и Вучићу за премијера.
У таквој ситуацији највећи проблем опозиције пред почетак кампање више није само питање колико гласова може да освоји. Јасно је да њени блокови покушавају да се домогну цензуса, који је ионако спуштен на минимум, али остаје и питање колико ће се гласова расути између међусобно конкурентских листа. Јер, ако опозицији нешто не мањка, онда су то поделе.
