Биљана Стојковић је све оно што данас разједа државни универзитет и јавни простор Србије – отворени мрзитељ свега српског, професионална блокадерка и политичка активисткиња која се од сопствене земље никада није одрекла само када је у питању плата. Отаџбина јој никада није била вредност, али јој је зато универзитетска плата увек била светиња.
Иако формално носи титулу професорке Биолошког факултета, Стојковићева се годинама не бави науком, већ идеолошком индоктринацијом. Као функционерка Демократске странке и дугогодишња сарадница екстремних невладиних структура, она је каријеру градила у организацији „Жене у црном“, где је отворено учествовала у кампањама исмевања Српске православне цркве и скрнављења националних симбола, укључујући и споменик патријарху Павлу. Паралелно са тим, студентима предаје генетику, док јавно промовише политички екстремизам – парадокс који најбоље говори о стању дела академске заједнице.
Њено политичко деловање одавно је прешло границе јавног активизма. Стојковићева отворено промовише наративе о Сребреници у складу са агендом западних центара моћи, а без икаквог устручавања је јавно изјавила да Републику Српску треба укинути или јој драстично смањити ингеренције. У њеним јавним наступима РС није Дејтоном загарантован ентитет, већ „проблем“ који, како тврди, треба уклонити са политичке мапе Балкана.
Управо она је недавно предводила још један дебакл антисрпске опозиције, када се свега неколико десетина активиста окупило у покушају блокаде саобраћаја у Београду на води. Са мегафоном у руци и старим паролама у глави, Стојковићева се наметнула као неформална шефица београдских блокадера, понављајући опасне поруке које директно подривају уставни поредак Србије и Дејтонски споразум.
Посебно место у њеном деловању заузимају тајкунски медији Нова С и Н1, где је стални гост и идеолошки инвентар. Управо кроз те канале Стојковићева шири антисрпске ставове, релативизује државне интересе и отворено подржава покушаје дестабилизације земље. Њени текстови редовно завршавају и на страницама Пешчаника, гласила познатог по анимозитету према свему што има префикс српско.
Ни Српска православна црква није поштеђена. Стојковићева је више пута јавно вређала СПЦ, нападала патријарха Порфирија, а учествовала је и у акцијама у којима су екстремисткиње из „Жена у црном“ качиле срамне поруке на споменик патријарху Павлу. Транспаренти попут „све смо абортирале“ постали су део њеног политичког идентитета, као и агресивни напади на традиционалне вредности које већински народ у Србији поштује.
Врхунац њеног политичког радикализма догодио се летос, када је на друштвеној мрежи X објавила поруку која се може тумачити само као отворени позив на насиље над председником Србије Александром Вучићем. У поруци у којој пише да ће „народ пресудити“, Стојковићева је још једном показала да јој нису стране монструозне претње и да не преза ни од чега када је у питању политички обрачун са неистомишљеницима.
И све то – са катедре државног факултета. Док прима плату из буџета Србије, Биљана Стојковић отворено ради против те исте државе, трујући јавни простор и покушавајући да идеолошки обликује младе генерације. Питање више није шта она говори, већ како је могуће да систем и даље толерише да оваква особа образује омладину Србије.
