Нова објава налога „ЕТФ Блокада“ отворила је питање које далеко превазилази називе спортских савеза – зашто се придев „српски“ представља као нешто што наводно искључује друге грађане Србије?
Налог „ЕТФ Блокада“ објавио је поруку у којој проблематизује промену назива појединих националних спортских савеза, односно коришћење придева „српски“ уместо формулације „Србије“.
У објави се наводи:
„Рукометни савез Србије постао Српски рукометни савез. Ватерполо савез Србије постао Српски ватерполо савез. Боксерски савез Србије постао Српски боксерски савез.“
Аутори потом подсећају да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, набрајајући припаднике националних мањина, уз поруку да су то „и ВАШИ савези“.
Међутим, управо таква аргументација отвара сасвим логично питање: зашто би придев „српски“ значио да неки спортски савез не припада свим грађанима Србије?
Шта им заправо смета – реч или оно што она представља?
Коришћење придева „српски“ само по себи не одузима ниједном грађанину Србије право да навија за репрезентацију, буде спортиста, члан савеза или да Србију доживљава као своју државу.
Зато се намеће питање шта је заправо спорно у томе да институције и организације у Србији носе одредницу „српски“.
Да ли је проблем једна реч или оно што та реч представља – Србију, њен већински народ, историју и национални идентитет?
Посебно је упадљиво што се у делу блокадерског покрета инсистирање на српском националном идентитету често представља као нешто проблематично, док се истовремено на протестима могу видети различита национална и регионална обележја, укључујући албанске и санџачке заставе.
Ако различити идентитети и симболи имају право да буду јавно истакнути, због чега би управо српски идентитет у Србији морао да буде предмет посебног оправдавања?
Када је „хрватски“ то је нормално, зашто би „српски“ био проблем?
Довољно је погледати земље у окружењу.
У Хрватској постоје називи попут Хрватског ногометног савеза, Хрватског рукометног савеза и Хрватског ватерполског савеза. Придев „хрватски“ тамо се подразумева као национална одредница и не значи да припадници мањинских заједница нису грађани Хрватске или да не могу бити део тамошњег спорта.
Зашто би онда у Србији требало да важе другачији критеријуми?
Ако је потпуно легитимно да једна држава своје националне институције означава придевом изведеним из имена већинског народа и државе, онда коришћење придева „српски“ не би требало аутоматски представљати као поруку искључивања.
Србија припада свим њеним грађанима – али не мора да се одрекне свог идентитета
Србија јесте држава у којој заједно живе Срби, Мађари, Бошњаци, Роми, Хрвати, Албанци, Русини, Словаци, Румуни, Бугари, Македонци, Власи и припадници бројних других заједница.
Њихова права и припадност држави не постају ништа мањи зато што нека национална спортска организација у свом називу има придев „српски“.
Напротив, могуће је истовремено поштовати сваку националну мањину и неговати српски национални идентитет. Те две ствари нису супротстављене.
Зато је опасно стварати атмосферу у којој се сама реч „српски“ третира као нешто што захтева објашњење или извињење.
У сопственој земљи српски идентитет не може и не сме бити представљен као нешто чега би грађани требало да се стиде.
