На платоу Славија одиграла се сцена која можда боље од било које политичке изјаве описује тренутак у ком се Србија налази – блокадери певају „Да нам живи, живи рад“, машући притом ЛГБТ заставама.
Да, баш они.
Исти они који годину И по дана блокирају универзитете, онемогућавају наставу, заустављају саобраћајнице, покушавају да опструирају развојне пројекте и парализују свакодневни живот грађана. Исти они који су покушали да блокирају и аеродром, и град, и институције.
Сада – певају о раду.
Грађани који су се затекли на лицу места реаговали су спонтано – смех, неверица, било је и оних који су се крстили у неверици… Јер тешко је другачије реаговати када они који систематски гуше сваки облик рада и нормалног функционисања друштва, одједном уздижу рад као врховну вредност.
На месту где је постављен споменик Димитрију Туцовићу, човеку који је живот посветио борби за радничка права, синдикате и достојанство рада, данас се изводи перформанс који са тим вредностима нема никакве везе.
Туцовић је организовао раднике.
Они блокирају раднике.
Туцовић је градио покрет.
Они заустављају сваки покрет.
Туцовић је веровао у рад као темељ друштва.
Они су од нерада направили политичку платформу.
И да парадокс буде већи, блокадери су поставили тканину преко постамента Туцовићу испред којег су углас певали. Није јасно да ли су овим исмевали самог Туцовића, или народ, или све заједно.
И управо ту лежи суштина проблема.
Без шале, ово није политички став, нити борба за било каква права. Ово је отворено ругање здравом разуму. Песма која је настала као симбол рада и стварања данас се користи као кулиса за деструкцију и опструкцију.
Јер не може се истовремено блокирати и славити рад. Не може се гушити систем и певати о његовим вредностима. Не може се паралисати држава, а глумити њену савест. То није протест, то је лицемерје.
И зато реакција грађана није случајна. Није то само подсмех – то је инстинктивно одбацивање нечега што вређа елементарну логику. Људи виде шта се дешава: они који заустављају живот покушавају да се представе као његови заштитници.
Без икаквог покрића.
Овај догађај са Славије остаје као симбол једног апсурда – тренутка када је разлика између речи и дела постала толико велика да више не може да се сакрије.
И можда је то најважнија порука: Не можете блокирати све – и очекивати да вам ико поверује када певате о раду.
