Павле Грбовић у само неколико реченица рекао је више него што је вероватно планирао. Говорећи о Видовдану, изручењу Слободана Милошевића и Петом октобру, председник Покрета слободних грађана заправо је представио политичку визију Србије за коју се залаже део опозиције окупљен око блокадерског покрета.
Гостујући у „Утиску недеље“, Грбовић је најпре говорио о Видовдану, једном од најзначајнијих датума српске историје.
Међутим, уместо да говори о његовом историјском, државном или културном значају, оценио је да се Видовдан последњих деценија, како каже, „злоупотребљава за изградњу националистичке политичке платформе“.
Потом је изговорио реченицу која је изазвала највише реакција.
„Видовдан је један датум који у нашој историји има вишеструко значење, био је вишеструко значајан. Нажалост, у последње време, рекао бих последњих неколико деценија, Видовдан се више злоупотребљава за изградњу неке националистичке политичке платформе. Последњи пут када је Видовдан имао такав значај било је пре 23 године када је изручен Слободан Милошевић Хашком трибуналу и рекао бих да је то био позитиван догађај.“
Ова изјава није само оцена једног историјског догађаја, она показује шта Грбовић сматра политичким врхунцем модерне Србије. За њега је најзначајнији савремени Видовдан онај на који је председник Србије изручен међународном трибуналу.
Између Косова и Хага Грбовић је изабрао Хаг
Управо у томе лежи суштина његове поруке. Видовдан је вековима био симбол државности, жртве, слободе и историјског континуитета Србије. Грбовић, међутим, као његов најпозитивнији савремени тренутак не види ниједан државни успех, ниједну победу нити било који догађај који је ојачао Србију, већ изручење председника сопствене државе Хашком трибуналу.
Тиме је, свесно или не, потпуно променио симболику једног од најважнијих датума српске историје.
Одмах затим уследила је друга изјава.
„Ја бих волео да се понови Пети октобар у том неком политичком смислу, у смислу промене.“
На први поглед, то звучи као легитимна жеља опозиционог политичара за променом власти. Али када се споји са претходном изјавом, добија потпуно другачије значење. Јер Пети октобар није остао упамћен само по промени власти.
После њега уследило је изручење Слободана Милошевића, затим и бројних српских политичких, војних и полицијских лидера Хашком трибуналу. У истом периоду спроведене су спорне приватизације, угашене бројне фабрике, десетине хиљада људи остале су без посла, док је држава пролазила кроз дубоку политичку и економску кризу.
Зато се данас тешко може говорити о Петом октобру искључиво као о симболу демократије, јер за велики део грађана он представља и почетак процеса чије се последице осећају и две и по деценије касније.
Блокадери више не крију какву Србију желе
Грбовић зато није говорио само о историји, он је говорио о будућности.
Када каже да је изручење председника Србије било „позитиван догађај“, а да би волео да се понови Пети октобар, он заправо поручује да управо тај политички модел види као пожељан пут Србије. То је практично јасно дефинисана политичка платформа.
Због тога његове речи показују да део блокадерске опозиције не види Пети октобар као затворено поглавље историје, већ као недовршен пројекат који би, по њиховом мишљењу, требало завршити новом променом власти.
Управо зато је Грбовићево гостовање било важно. Не зато што је рекао нешто што јавност до сада није чула, већ зато што је потпуно отворено показао какву Србију сматра пожељном и којој политичкој традицији жели да се земља поново врати.
