„Дипломатија без морала јесте тек перфиднија варијанта силе“.
Аутор: Онај у прашини
У времену када се од Србије тражи да се „суочи са прошлошћу“, Европски парламент за свог известиоца именује човека који се фотографише испред симбола злочина – човека који се, макар и симболично, ставља на страну прогона. Име му је Тонино Пицула.
Тиме није компромитована само његова непристрасност – већ и морална основа европског пројекта у овом региону. Кад европски званичник стоји уз такав догађај, он не посматра – он учествује. Европска унија воли да наступа као морални арбитар Балкана, као ономад судије у Хагу. Са висине говори о „помирењу“, „помало и вашој кривици“, о „потреби да сви (Срби) признају грешке“.
Али када њен известилац за Србију активно саучествује у слави једног од највећих етничких чишћења у Европи после Другог светског рата – та архитектура се руши. То више није дијалог.
То је симулација правде. За хрватску политичку елиту – то је дан победе. За српски народ – то је дан егзодуса: преко 250.000 протераних, стотине мртвих цивила, спаљена села, оскрнављене цркве.
Фото: Тањуг/В. Димитријевић, архива
То није питање различитих тумачења, то је питање онтолошког раздора. Ово се најлакше објашњава као ”парадокс европског легитимитета”, а Тонино Пицула као симптом дијагнозе. Ово није само питање једног политичара. Ово је питање парадигме: да ли ЕУ жели Србију као покорног клијента или као равноправног партнера? Јер ако је известилац ЕП неко ко велича злочин над Србима – то значи да Срби нису предвиђени као пуноправни део европске слике, већ као реметилачки наратив који треба ућуткати, ревидирати и преправити. Оружје је можда реквизит, али порука није. И зато та фотографија није тривијална. Тај кадар није носталгични тренутак. Није ни непромишљен гест. Она је политичка, али и историјска порука, и то не било чија, већ човека који би требало да буде мост између Србије и Европске уније. У том тренутку, избрисана је свака разлика између Книна ‘95. и Брисела ‘25.
Фото: Телеграф
Док Европски парламент позива Србију на помирење и напредак са пушком у руци његовог известиоца за Србију као дела бригаде која је прогонила Србе из Крајине, у истој недељи Суд БиХ изриче пресуду Милораду Додику. Председник Републике Српске осуђује се због вербалног деликта, односно одбијања да поштује одлуку физичког лица Кристијана Шмита. То није правни процес. То је политичка егзекуција. Циљ није Додик – циљ је избрисати институције Републике Српске, једну по једну. То је дипломатска порука српском народу:
„Ваше трагедије нису ни грешке, ни пропусти. Оне су политика – и то успешна.“
Фото: Милорад Додик
Са Косова свакодневно пристижу вести о невидљивом насиљу над Србима: забрана повратка, хапшења, административни терор. Злочини без пуцња, али са истим резултатом: етничко пражњење преко македонске винске руте. Европа ћути, јер истина не би била у складу са извештајима. Зато се извештаји и не пишу.
У Хрватској, ћирилица се ломи. Табла на српском језику? Прекречена. Судска пресуда? Нема. У Европској унији, једна абецеда је слободна, друга – непожељна. Ако ћирилица изазива насиље, онда проблем није у писму, већ у идеологији која мрзи памћење.
У Црној Гори, српски језик говори скоро половина грађана. Али он није званичан. Срби су народ који постоји, али га устав не препознаје. У европском дискурсу, ово се зове „прогрес“. У историјском памћењу – асимилација. Зато се не ради само о Пицули. Ради се о структури која Србе не види као народ с правом на бол, већ као мету за преваспитавање.
На самом крају дошли смо и до Београда!
Док Пицула носи пушку, опозиција у Београду носи европске беџеве. Неки од њих и данас седе са Пицулом на форумима, позивају га у Београд, потписују декларације. Њихово ћутање није само опортунизам, то је догађај моралног слома. Некада је студентски покрет био носилац националне свести. Данас, академски активизам у Србији ћути пред сликом европског изасланика са пушком. За њих су идентитет, језик и историја – „назадни концепти“. Њихове пароле су прогресивне, али њихова ћутња је регресивна. То нису студенти будућности – то су продужене руке туђе прошлости.
Како треба да изгледа одговор Србије?
Не треба викати. Не треба молити. Не виком. Не повицима о „дуплим стандардима“. Већ хладно, јасно, цивилизовано и непоколебљиво. Треба јасно рећи:
„Известилац који је политички учесник у слављењу злочина над мојим народом – није прихватљив саговорник.“
То није агресија. То је правило самопоштовања. Европа данас не мора да воли Србе. Али ако жели да с нама гради будућност – мора нас признати као равноправне. Фотографија Тонина Пицуле са пушком у руци, у Книну, поништава све резолуције, декларације и извештаје. У тој слици је све: ћутање о Додику, о Косову, о ћирилици, о језику, о блокадерима, о опозицији.
