Док пролазимо улицама Београда, Новог Сада, Ниша и још неких градова у Србији, све чешће наилазимо на слике које не приличе ни најтежим транзиционим годинама, а камоли држави која тежи модерним цивилизацијским вредностима.
Контејнери са смећем као барикаде на сред коловоза постали су свакодневница. Метални симболи нечега што би требало да буде бунт, али све више личи на злоупотребу, бахатост и политички терор мањине над већином.
Последњих недеља сведоци смо сценарија у коме се група политичких активиста, без икаквог изборног легитимитета, труди да паралише живот у Србији. Иако су протести као демократски начин за изражавање незадовољства део сваког здравог друштва, оно чему присуствујемо је нешто сасвим друго.
Блокадерске групе, углавном добро организоване споља и координисане преко друштвених мрежа, одлучиле су да су улице њихове, а да смо сви ми остали грађани – таоци.
Физичко и вербално насиље над грађанима који желе да прођу својом улицом, брутални напади на просторије Српске напредне странке, малтретирање пролазника, чак и жена и старијих лица, све то постаје нова „норма понашања“ коју нам сервирају као легитимни вид политичке борбе.
Уместо програма и планова блокадери народу нуде насиље као модел понашања.
Грађани који немају никакве везе са политиком, већ само желе да на време стигну на посао, у болницу или да покупе дете из вртића, свакодневно постају жртве „контејнер демократије“.
Када српска полиција реагује минималном употребом средстава принуде на очигледно кршење закона истог тренутка креће кукњава по друштвеним мрежама и медијима Јунајтед групе и пласира се наратив у коме насилник одједном постаје жртва, а лаж постаје истина.
И шта каже Европска унија на све то? Готово ништа. Гласно ћути или шаље бледа, бирократска саопштења без јасне осуде кршења свих цивилизацијских норми. Чини се да је за неке дозвољено све, само ако им је мета актуелна суверена власт у Србији.
А шта је са европских вредностима? Са Уставом? Са правом на слободно кретање? Са правом већине да живи нормално? О томе ка што видимо, ни речи.
Истина је да народ све ово трпи већ предуго. Људи су све нервознији и све огорченији. Погледајте коментаре на друштвеним мрежама, послушајте разговоре у аутобусима, на пијаци, у редовима пред поштом, и уверићете се, осећа се кључање.
Све више грађана, који никада нису били политички активни, данас отворено говоре да ће на крају сами бити принуђени да реагују и узму правду у своје руке. А то је најопаснији сценарио, да дође до устанка обичног човека. А тај човек није агресиван по природи, није склон конфликту, али када више нема избора, онда се дешава оно што нико не жели.
Овај текст није ни претња ни упозорење, већ апел обичног човека. Србија није ничија играчка. Народ Србије је стрпљив, али није наиван. И што је најважније није немоћан. Време је да се стане са насиљем, са политичким уценама и са блокадама живота.
Време је да се поштују закони, институције и воља већине. А ту вољу могли смо да видимо и на примеру Зајечара и Косјерића. Јер ако се то не догоди, одговор ће доћи. Само што у том случају тај одговор неће више водити политичке партије, него обичан човек који жели само да живи мирно и слободно у својој земљи.
„Онај у прашини“
