Србија је кроз историју нападана много пута. Разни освајачи покушавали су да поробе ово парче земље под сводом небеским које је Бог наменио својој најдражој и највољенијој деци. Тако је и 1914. године нападнута са свих страна.
Најјачи од нападача, Аустро-угари желели су да је виде сломљену, на коленима, поражену и разорену. Међу војском у светло плавим униформама, један народ је посебно презирао Србе, Србију и све што носи српско име. Хрвати су тада послати у Мачву, која је 42. вражју домобранску запамтила по злочинима који приличе зверима, а не људима.
Централна Србија усташке злочине доживела је, на срећу, само тада. Нису Хрвати, осим са значајно јачим „партнером“, као што је Беч, никада успели да пређу Дрину. Ипак, њихов неостварени сан је Србија у пепелу.
Грех Србије? То што је сушта супротност Хрватске. Јака, самостална, независна, својеглава, храбра, слободољубива и правдољубива, све оно што „синови тисућљетне културе“ никада неће бити.
Срби западно од Дрине баш зато вековима гледају у Србију као у своју рођену мајку, која их штити и брани када је јака и на ногама. Када је Србија слаба и распарчана, као 1941-1945. године, настају тужне песме које нас опомињу и сећају на то ко нам је непријатељ.
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
Један од највећих наших песника, Јован Дучић није погрешио када је овај народ назвао „закржљалом расом“. У данашњем систему политички коректног говора, вероватно би био осуђен због тога. Међутим, они који су преживели усташке фаланге кроз векове, знају о чему је говорио.
Китећи цвећем сваког освајача, они су и 1995. године мењали све и све предали својим заступницима, како би осмислили и водили погром „Олуја“, с намером коначног обрачуна.
Међутим, наша захвалност Богу иде због тога што наш народ има много витезова и Карађорђа. Сваки од њих је спреман, као и 1991. године, да се одупре злочинцима и усташкој шаховници на главама „редарственика“, зенги и других усташа.
Дани славе српског народа нису завршени, иако су многи то прижељкивали. Опстала је Србија и у своје је крило примила сву своју децу, из Обровца, Бенковца, Глине и Книна, а пре тога из Окучана и Западне Славоније.
У Србији је одрасла читава једна генерација рођених на овој благословеној земљи, која сваки дан спомиње Крајину – крваву хаљину српства, мучену и разапету.
Та генерација данас Србију воли више него било која у историји. Свесни значаја и важности очувања српске независности, она се бори за добро Србије, из ината душманима. Душмана је много, али и Срба има довољно да никада више не дозволе Јасеновац и Олују. Једном се десило – да се више никад не понови.
Зато свакодневно понављамо: Догодине у Книну!
Видео можете погледати овде.
