Лувр, најпосећенији музеј на свету и глобални симбол уметности, лепоте и постојаности, остао је затворен већи део данашњег дана — не због рата, не због тероризма, већ због сопственог исцрпљеног особља, које тврди да институција изнутра полако пропада.
Био је то призор који се тешко може замислити: дом дела Леонарда да Винчија и блага највећих цивилизација миленијумима — паралисан од стране оних који су задужени да свет дочекују у његовим галеријама.
Ипак, тренутак је деловао као нешто више од обичног радничког протеста. Лувр је постао симбол глобалног проблема прекомерног туризма — позлаћени дворац који не може да издржи сопствену популарност. Док туристичке дестинације, од Венеције до Акропоља, покушавају да ограниче број посетилаца, најпознатији светски музеј суочава се са сопственим тренутком истине, пише ЦНН.
Спонтани штрајк избио је током рутинског интерног састанка, када су чувари галерија, благајници и обезбеђење одбили да преузму своја радна места у знак протеста због неиздрживе гужве, хроничног мањка особља и, како је један синдикат навео, „неподношљивих“ радних услова.
„То је као јаук Мона Лизе овде. Хиљаде људи чекају, без комуникације, без објашњења. Изгледа да чак и она мора да узме слободан дан“, рекао је Кевин Ворд (62) из Милвокија, један од хиљада збуњених посетилаца сабијених у непомичне редове испод стаклене пирамиде.
Ретко се дешава да Лувр затвори своја врата за јавност. То се догодило током рата, пандемије и у неколико штрајкова — укључујући спонтане обуставе рада због пренатрпаности 2019. и безбедносних забринутости 2013. године. Али ретко када је ситуација деловала овако: туристи окупљени на тргу, с улазницама у рукама, без икаквог јасног објашњења зашто је музеј, без упозорења, једноставно стао.
Ометање рада музеја дешава се свега неколико месеци након што је француски председник Емануел Макрон представио десетогодишњи план за спасавање Лувра од управо оних проблема који су сада ескалирали — цурења воде, опасних температурних осцилација, дотрајале инфраструктуре и броја посетилаца далеко већег од оног који музеј може да издржи.
Међутим, за раднике који свакодневно одржавају систем у животу, то обећање делује далеко, пише АП.
„Не можемо да чекамо шест година на помоћ. Наши тимови су под притиком. Ово није само питање уметности — већ и људи који је штите“, рекла је Сара Сефиан из синдиката ЦГТ-Цултуре.
Свакодневна гужва испред Мона Лизе
У средишту свега, као и увек, налази се Мона Лиза — портрет из 16. века који данас привлачи масе више налик на сусрет с познатом личношћу него на уметнички доживљај.
Око 20.000 људи дневно нагура се у Салле дес Éтатс, највећу просторију музеја, само да би направили селфи са енигматичном дамом Леонарда да Винчија, иза заштитног стакла. Сцена је често бучна, хаотична и толико претрпана да многи једва примете ремек-дела која је окружују — слике Тиција и Веронезеа које готово нико и не погледа.
„Не видиш слику. Видиш телефоне. Видиш лактове. Осећаш топлоту. И онда си изгуран напоље“, рекла је Џи-Хјун Парк (28), која је из Сеула допутовала у Париз.
Макронов план обнове, назван „Нова ренесанса Лувра“, обећава решење. Мона Лиза ће коначно добити сопствену просторију, којој ће се приступати путем временски ограничених улазница. Планира се и нови улаз у музеј, близу Сене, до 2031. године, како би се растеретио пренатрпани простор испод стаклене пирамиде.
„Услови приказивања, тумачења и презентације биће онакви какве Мона Лиза заслужује“, изјавио је Макрон у јануару.
Лувр је прошле године примио 8,7 милиона посетилаца — више него двоструко од капацитета за који је његова инфраструктура првобитно замишљена. Чак и уз дневни лимит од 30.000 људи, запослени кажу да је посета постала свакодневни тест издржљивости: премало места за одмор, ограничен број тоалета и летња врућина појачана ефектом стаклене баште испод пирамиде.
У процурелом допису, председница Лувра Лорен де Кар упозорила је да делови зграде „више нису водонепропусни“, да температурне осцилације угрожавају непроцењива уметничка дела и да чак ни основне потребе посетилаца — храна, тоалети, сигнализација — не испуњавају међународне стандарде. Искуство је једноставно описала као „физичку тортуру“.
„Оно што је требало да буде редован месечни информативни састанак претворило се у масовно изражавање огорчености“, рекла је Сара Сефиан. Разговори између запослених и менаџмента почели су у 10:30 и трајали током поподнева. До раних поподневних часова, музеј је и даље био затворен.
Комплетан план реновирања — са процењеним трошковима од 700 до 800 милиона евра — требало би да буде финансиран из прихода од улазница, приватних донација, државних средстава и лиценци које долазе од огранака Лувра, попут оног у Абу Дабију. Цена улазница за туристе ван ЕУ очекује се да ће порасти касније ове године.
Али радници тврде да су њихове потребе много хитније од било каквог десетогодишњег плана.
За разлику од других важних локација у Паризу, као што су катедрала Нотр Дам и музеј Центар Помпиду, који су већ у процесу обнове уз подршку државе, Лувр остаје заробљен између — ни потпуно финансиран, ни у потпуности функционалан.
Председник Емануел Макрон, који је 2017. одржао победнички говор испред Лувра и представио га свету током Олимпијских игара у Паризу 2024, обећао је безбеднији и модернији музеј до краја деценије.
До тада, највеће културно благо Француске — и масе које хрле ка њему — остају заглављени у пукотинама између славне прошлости и несигурне будућности.
