Две године након изградње преводнице на Малом Стапару, 1795. саграђен је и чувени млин, након одлуке Беча да на преводницама могу да се граде објекти који ће служити млевењу жита и производњи брашна. Млин у Малом Стапару је једини на мирним водама у овом делу Европе, а његова непроцењива вредност се огледа и у томе што је задржао свој оригиналан, првобитни изглед.
Пре 45 година малостапарски млин је угасио своје турбине. Последњи, тада млади млинар, уз свога оца Лазара, живо се сећа рада млина, каже И сад би га могао за трен покренути!
“Ту сам био као студент, морао сам јер сам тако зарађивао да би могао студирати. Мени је то било екстра, након учења, седнем на шлајз и уживам. А млин , то је сада конзервирано, ја сам се изненадио како стање млина добро. И шта овде фали? Фале каишеви! Стави каишеве, подигни шубер, крени, жито стави овде да крене… тај звук, тај звук…!” са сузама се присећа Никола Ачански.
Млинови су некада грађени су ради покривања трошкова градње преводница. Овде се млело чак шест врста брашна надалеко чувенонг квалитета.
„Шуберима се одвозило жито горе и сипало на ваљке.Има три пара ваљака на првом спрату и онда се ту млело. И онда је то кружило – иде доле и враћа се и потом се одвајало. Прво је ишло бело брашно, хлебно брашно, црно брашно, последња тура су биле мекиње и онда гриз” каже Ачански.
Малостапарски млин, један је од пет грађених на Великом бачком каналу подигнут 1794 а након пожара и реконструкције 1848 године до данашњих дана задржао је свој изглед. Сведок је И доказ техничке револуције једног времена.
“Грађа за Малостапрски млин је стигла из Татри и са Карпата и довожена је каналом који је и за ту сврху показао своју опрвданост” објашњава историчар Зоран Перуничић.
Место миленијумских сусрета, како истиче Зоран Перуничић, где је текао прадунав а код између Малог Стапара и Сивца, било ушће Драве у Дунав, место је и похода два цара.
“2.маја 1807 овде је приређен ручак за аустријског цара Франца првог и његову петнаестогодишњу ћерку Марију Лујзу која се после неколико година удала за Наполеона Бонапарту . Овде је чак И Гроф Семза који је имао свој дворац између Малог Стапара и Крњаје, данашњег Кљајићева, довозио жито да меље своје потребе” испричао је хроничар Перуничић.
У овом млину глазирао се пиранач и правио козметички пудер.Мељава жита се радила са ушуром од 14 посто па је од 100 кг жита 14 кг је био ушур, а добијало се 49 кг хлебног брашна (тип 600), 9 кг белог, 7 кг црног брашна (тип 850) и 18 кг мекиња – живо је сећање некадашњег млинара Ачанског. Последњи је закључао врата млина а турбине већ пола века немо чувају бројне легенде вишевековног здања.
