Хисаши Оучи страдао у нуклеарној катастрофи у Токаимури 1999. године, претрпео стравичне опекотине и плакао крв док је покушавао да преживи, али је након 83 дана преминуо од последица изложености смртоносној радијацији.
Хисаши Оучи претрпео је страшне последице нуклеарне катастрофе у Јапану која се догодила у септембру 1999. године, догађај који је постао познат по својој екстремној бруталности. Током инцидента, Оучи је плакао крв, а његова кожа се топила од изузетно интензивне радијације којој је био изложен.
Оучи је био запослен у нуклеарном постројењу за прераду горива у Токаимури, где је руководио процесом прочишћавања урановог оксида како би се производиле гориве шипке за истраживачки реактор. Обичан радни дан претворио се у ноћну мору када је Оучи, заједно са два сарадника, грешком изазвао неконтролисану нуклеарну ланчану реакцију, ослобађајући смртоносне нивое радијације.
Радници су планирали да улију уран у металну посуду, а Оучи је помагао колеги у овом изузетно опасном задатку. Због грешке у прорачуну, течност је досегла „критичну тачку“, а Оучи је поднео највећи удар ослобађања радијације.
Одмах је задобио тешке опекотине, вртоглавицу и интензивно повраћање, али није могао ни да наслути ужас који је уследио. Изложен зрачењу од 17 Сиверта – четири пута више од смртоносне дозе – бол и патња су постали неподношљиви, уз озбиљне проблеме са дисањем. За поређење, радници погођени Чернобилом 1986. били су изложени само 0,25 Сиверта.
Оучи је хитно пребачен у Универзитетску болницу у Токију, где му је дијагностификован критични пад белих крвних зрнаца. Био је приморан на вишеструка пресађивања коже и трансфузије крви. Локални извештаји наводе да је „плакао крв“ и очајнички молио лекаре да га ослободе бола, говорећи: „Не могу више! Ја нисам заморче!“ Његове ћелије коштане сржи су престале да функционишу и није био у стању да регенерише нове ћелије.
Две недеље након несреће, Оучи више није могао самостално да једе и морао је да прима храну интравенозно. Лекари су успели да га одрже у животу чак и када му је срце стало и извршена је реанимација. На крају, након 83 дана неизмерног бола и патње, Оучијево тело је потпуно отказало и преминуо је услед вишеструког отказивања органа.
