За годину дана новинар Никол Пашињан је од посланика листе која је имала једноцифрену подршку грађана постао премијер Јерменије, али је његова политичка каријера ипак обележена егзодусом Јермена из Нагорно-Карабаха, националном катастрофом која је заувек променила судбину овог народа.
Долазак на место премијера 8. маја 2018. године, Пашињан дугује плишаној револуцији чији је непосредни повод било спровођење уставних промена из 2015. године.
Наиме, према уставним променама, Јерменија је 2015. године са председничког прешла на парламентарни систем владања у којем премијер има извршна овлашћења, а председник, који је 2018. године први пут биран гласовима посланика, церемонијалну улогу.
Дугогодишњи председник Јерменије и лидер Републиканске странке Серж Саргсјан је одлучио да у пролеће 2018. године са истеком председничког мандата са позиције лидера најјаче партије у парламенту, која је имала већину, преузме функцију премијера земље.
Због те одлуке у главном граду земље, Јеревану, избили су протести почетком априла исте године, чији је лидер убрзо постао Никол Пашињан, бивши новинар и посланик маргиналне партије „Грађански договор“, која је про-европске, лево-либералне оријентације.
Преко улице до места премијера: Блокаде тргова, саобраћајница и подземне железнице
Саргсјан је именован за премијера 17. априла, а протести добијају нови замах уз укључивање студената Јереванског државног универзитета, који убрзо организују блокаду наставе, а затим и потпуну блокаду самих факултета.
Управо студенти у Пашињановом покрету у том моменту чине најзначајнији део активиста, а покрет добија име „Мој корак“ по специфичним шетњама које су организоване у Јеревану, али и другим мањим градовима, док су перформанси са блокадама раскрсница у центру града код зграде Опере на Француском тргу, убрзо прерасли у вишечасовне блокаде раскрсница испред свих факултета.
Осим факултета и раскрсница у центру града и пред факултетима, ускоро су блокирани и сви други већи тргови, као и подземна железница, што је практично паралисало Јереван, чија је конгломерација око милион људи.
На парламентарним изборима 2017. године Пашињанов „Грађански договор“ је освојио тек око 8 одсто гласова, што је изборни резултат на који се реферисао Серж Саргсјан када је поручио Пашињану да не говори у име народа и да не упућује ултиматуме, јер је Пашињан од њега затражио предају власти на састанку у хотелу у Јеревану 22. априла.
Данима пре тога, напетост у земљи је била велика, а споменути састанак је напрасно завршен након Пашињановог ултиматума и напуштања састанка без било каквог објашњења, док је, у том тренутку премијер, Саргсјан остао пред збуњеним новинарима, покушавајући да умири јавност.
Убрзо се земљом пронела вест да је вођа протеста Пашињан ухапшен и да се налази у притвору на језеру Севан, које је 60-ак километара удаљено од главног града, због чега су присталице Пашињана претили да ће због његовог хапшења уследити додатна ескалација, а протесту су се придружили и поједини активни припадници војске, како су јављали јерменски медији.
Наредног дана, на изненађење свих, Саргсјан се обратио нацији путем јавног сервиса и обавестио грађанство да даје оставку на место премијера, јер је „Пашињан био у праву“.
Легитимитет већине у служби прелазне владе
Због Саргсјановог потеза међу Пашињановим присталицама је наступило славље, а они су испунили централни градски Трг Републике у Јеревану, одушевљено понављајући слоган протеста „Направи корак – одбаци Сержа“ и „Направи корак – на Сержову кичму“.
Захтев демонстраната је био да Саргсјан да оставку, али да не буду расписани ванредни парламентарни избори, већ да скупштинска већина, на челу са Републиканцима, да подршку Пашињану као мандатару да направи прелазну владу, која ће земљу да одведе у ванредне парламентарне изборе.
Током заседања Парламента 2. маја недостајало је девет гласова за избор Пашињана, јер је Републиканска странка Јерменије одбила да подржи његову кандидатуру, а даља ескалација ситуације у земљи је узрокована процедурама.
Наиме, према Уставу Јерменије уколико парламент не изабере премијера, након седам дана се организује ново заседање на којем се поново бира шеф владе.
Пашињан је након неуспешног првог круга позвао суграђане на генерални штрајк, грађанску непослушност, блокирање путева, аеродрома, како би парламентарци владајуће странке подржали захтеве опозиције да он буде следећи премијер.
Под притиском, скупштина је изгласала Пашињана за премијера прелазне владе, а на следећим ванредним парламентарним изборима одржаним у децембру 2018. године његова коалиција „Мој корак“ је освојла апсолутну већину гласова, преузевши власт у земљи, али и одговорност за позицију Јерменије у нестабилном региону јужног Кавказа.
„Пашињан је постао премијер уз подршку Запада и Турске“
Говорећи о актуелном премијеру Јерменије, саговорник Еуронеwс Србија директор Центра за друштвену стабилност Огњен Карановић наводи како Пашињан до 2018. године није представљао значајан политички фактор.
„Пашињан се политички ангажовао током деведесетих година. Он је био неуспешан студент на Јереванском универзитету, одакле је био удаљен. Он је тврдио да је био удаљен из политичких разлога, међутим објективне чињенице нам говоре да то није био случај, него да је једноставно био неуспешан у току својих студија. Он се приближио политичким партијама, опцијама и невладином сектору који је био подржаван од стране политичког запада, конкретно од САД-а. Међутим, сви његови напори до 2018. године нису му омогућили велики утицај у јавности“, наводи саговорник.
Карановић истиче 2018. годину као кључну годину за Пашињана када је успео да озакони свој преврат.
„Никол Пашињан је након сукоба између Арцаха и Азербејџана 2016. године успео да мобилише политичку јавност, ослањајући се на политички утицај Запада, али и Турске. Он је у својеврсном преврату, који је касније озакоњен у два циклуса избора из маја и децембра 2018. године, обезбедио довољну политичку подршку уз огромну пасивност већинског бирачког тела у Јерменији. Тако је дошао на власт, тако је постао премијер“, каже Карановић.
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је у интервјуу за „Известија“ говорио о неконзистентном ставу Пашињана, честим променама курса, али и везама његове платформе „Излаз“ са Фондом за отворено друштво америчког филантропа Џорџа Сороша, за шта је Пашињана често оптуживан и у сопственој земљи.
„Када је био опозициони лидер покрета који је створио, а сви су знали да има везе са фондом Сороша, говорио је да ће Јерменија иступити из ОДКБ и Евроазијске уније. Ови слогани су му помогли да окупи велике скупове на којима су људи тражили избор премијера, а у то време су одржавани парламентарни избори. Пашињан је такође рекао да ће, ако не буде изабран, ‘узбунити’ народ. Демократија на врхунцу“, рекао је руски министар.
Узроци и резултати плишане револуције
У стању политичке кризе у земљи, испоставило се да је кључни моменат првог Пашињановог премијерског мандата његов однос ка Нагорно-Карабаху, самопроглашеној отцепљеној територији Азербејџана, која је била насељена Јерменима.
Тај спор, који је еруптирао распадом СССР и жељом већинског становништва Карабаха да свој живот настави самостално или у Јерменији, довео је до крвавог рата од 1988., тј. 1992. до 1994. године, који је познат и као Први карабашки рат.
Победа коју су однели етнички Јермени у том рату резултирала је и увећањем територије бивше Аутономне области Нагорно-Карабах, али и замрзнутим конфликтом, који је због сталног наоружавања Јерменије и Азербејџана претио да прерасте у нови регионални сукоб широких размера.
Поред бројних пограничних сукоба мањег интезитета, озбиљније Испитивање снага се десило 2016. године на северном потезу самопроглашене републике, где је у четвородневном Априлском рату од 2-6. априла погинуло од 1.000-2.000 војника на обе стране.
Након „плишане“ револуције 2018. године, ново јерменско руководство је проблему Нагорно-Карабаха, који је најважније национално питање краја 20. и почетка 21. века за јерменски народ, приступило „конструктивно“, прво покушавајући да у преговоре укључи и лидере самопроглашених институција, што је азербејџанска страна одлучно одбила.
Две године по освајању апсолутне већина на децембарским изборима 2018. године у Јерменији, Пашињан се сусрео са највећим изазовом у својој политичкој каријери, када је крајем септембра 2020. године Азербејџан напао снаге самопроглашеног Нагорно-Карабаха.
Пре самог рата, током покушаја да се у оквиру Минске групе дође до одрживог договора Азербејџана и Јерменије, која је заступала карабашке Јермене, јерменска опозиција је износила озбиљне оптужбе на рачун Пашињана, с обзиром на то да, иако је рођен 1975. године, војску није служио 1993. године у току рата, јер је био студент на Јереванском државном универзитету, а по завршетку студија, иако је по закону морао да буде регрутован до 2000. године, ипак није служио војску.
У питање су доведене његове компетенције, али и обраћање пажње на политичке односе са челницима армије, уз честе смене и промене, којима је давао предност у односу на меритократију коју је опозиција истицала као најважнију категорију за очување јаке војске, која је требало да одбрани границе Јерменије, али и карабашке Јермене.
С друге стране, Серж Саргсјан је од 1993-1995. године у току Првог карабашког рата служио као министар одбране, а затим и од 2000-2007. године, те је добро познавао систем одбране, али и потенцијале јерменске армије, због чега се у току своје службе као Врховни командант армије са позиције председника републике ослањао на традиционална савезништва и наоружање армије као приоритете одбрамбене политике.
Пашињан је доласком на власт показао знакове да жели да промени геостратешки и економски курс Јерменије, па иако је земља члан Евроазијске уније он је остварио контакте са Европском унијом, а с друге стране је истакао да и јерменска одбрамбена политика мора да буде мултивекторска, због чега су створени контакти са европским силама и НАТО савезом.
Политика преговора и дипломатије на јерменском примеру се показала као погрешна у делу у којем је друга страна, званични Азербејџан, „до зуба“ наоружао своју војску модерним ракетним системима, уз помоћ турских инструктора је обучио, а уз помоћ турског и израелског војног комплекса ојачао беспилотним летелицама, које ће се у току Другог карабашког рата, тј. 44-дневног рата, од 27. септембра до 10. новембра 2020. године показати као пресудни фактор за победу званичног Бакуа и заузимање две трећине Нагорно-Карабаха.
Карановић управо ту разлику истиче као кључну у односу на капитулацију јерменске стране.
„Азербејџан је у протеклих 30 година био посвећен сопственом развоју. Изградио је импозантну политичку и војну моћ. За то време Јерменија је стагнирала, опхрвана политичким сукобима и великим несналажењем у геополитичким надметањима између истока и запада. На крају, Јерменија је од 2018. до 2023. године остала без стварних војних капацитета. Са доласком Пашињана, који је на власт дошао посредством обојене револуције и без велике подршке у бирачком телу до 2018. године Јерменија, је променила своју спољну политику“, објашњава Карановић и додаје:
„До тада, западни политички наративи нису имали велико плодно тло у Јерменији. Међутим, Пашињан уз знатну помоћ НВО успева да мобилише део јерменске политичке јавности са намером да Јерменију окрене према политичком западу, при томе је Турска представљала њен ослонац у приближавању Јерменије западним структурама, што је довело и до удаљавање Јерменије од Москве: Директна последица такве политике је био слом Јерменије у Арцаху“, закључује он.
„Ако се у Србији оствари оно што се десило у Јерменији, Косово и Метохију и Републику Српску чека судбина Арцаха“
Након пораза и капитулације у рату 2020. године, јерменска страна је задржала под својом контролом мало више од половине територије бивше Аутономне области Нагорно-Карабах, која је опет значајно мања територијално од онога што су Јермени 90-их ратом освојили, а што су по споразуму од 10. новембра морали да врате под контролу Азербејџана.
У наредне три године јерменски премијер Пашињан је својим приступом преговорима дошао до тачке у којој је јасно и недвосмислено рекао и то да је будућност Нагорно-Карабаха, тј. Арцаха, како су спорну територију називали Јермени, унутар граница Азербејџана, те да Јерменија нема претензије према Азербејџану.
О томе је говорио и Лавров, који истиче да је Пашињан својевољно потписао документ са председником Азербејџана Илхамом Алијевим уз присуство и посредовање француског председника Емануела Макрона и председника Европског савета Шарла Мишела, у којем се наводи да је Нагорно-Карабах део Азербејџана, а Јермени у области азербејџански грађани.
Такође, Пашињан је од тог момента често истицао да званични Баку и институције у Степанакерту треба да се договоре, док је с друге стране однос званичног Јеревана и Бакуа предмет других преговора, који са Нагорно-Карабахом немају везе.
Већ у пролеће 2021. и 2022. године званични Баку је напао и територију Јерменије и успео да освоји десетине квадратних километара. Успео је да помери линије одбране саме Јерменије и да земљу доведе у ситуацију у којој не сме ни да помишља на помоћ карабашким Јерменима.
Таква ситуација се наставила и економском блокадом преостале територије Карабаха, која је ескалирала у јесен 2023. године, када је 19. септембра непризната Република нападнута војним путем, због чега су институције у Степанакерту, без помоћи Јеревана остављене на цедилу, одлучиле да потпишу капитулацију, што је директно довело до етничког чишћења Карабаха, те је 120.000 етничких Јермена напустило регион и отишло у Јерменију и треће земље.
Јереван од момента пада Степанакерта покушава да достигне трајан мир са Азербејџаном, али се сусреће са новим захтевима, упркос најавама коначног договора, па је у том процесу и својевољно предао одређене територије, због чега су у земљи избили неуспешни протести.
Док судбина земље остаје магловита, опозиција криви управо Пашињана за капитулацију, а Карановић истиче постојање сличности између дешавања у Јеревану непосредно пред „плишану револуцију“ са актуелним дешавањима у Београду, Новом Саду и широм Србије.
„Рецепт за обојену револуцију је и тамо био исти: Студенски протести, ангажовање невладиног сектора, медијска машинерија, све то ми видимо и у Србији још од 2017. године, али је у протеклих неколико месеци сва та машининерија стављена на највиши ниво. Дакле машинерија је уложила све своје капацитете не би ли постигла свој коначни циљ, а то је да Србија престане да буде суверена држава, да нема више суверенистичку политику – оно што је Јерменија себи дозволила. Међутим, ипак су прилике у Србији и Јерменији различите. Србија је у протеклих 12 година јачала своју економију, јачала своје одбрамбене и војне капацитете, јачала своју политичку и геополитичку стабилност, војну и геополитичку неутралност. Све оно што Јерменија није чинила, или што је чинила супротно“.
Међутим, говорећи о парелелама између дешавања у Јерменији и актуелне ситуације у Србији, Карановић сматра како Србију одликује политичка стабилност, што се за Јерменију није могло рећи.
„Ако говоримо о европским па и светским државницима, Александар Вучић је најискуснији државник и мудар геополитички мислилац који је уједно и теоретичар и практичар. Дакле све оно што Никол Пашињан није. Са друге стране Никол Пашињан је био носилац оних политичких процеса који су политичку димензију прелазне владе унели у јерменски политички живот и на тај начин изгубили државу. Прелазна влада, када говоримо о Србији, она није уставна категорија, већ је сигнал политичке и геополитичке нестабилности, онога што је Јерменија имала или има, а оно што Србија нема“, објашњава Карановић и додаје:
„Без обзира на политичку кризу или друштвену кризу, у Србији влада политичка стабилност и прелазна влада би у ствари требало да озакони нелегалан државни преврат и да озакони покушај обојене револуције. За такав сценарио не постоји сагласност политичке јавности у Србији у којој преко 80 одсто грађана не подржава такав сценарио и зато до прелазне владе неће ни доћи у Србији“.
На питање да ли би размимоилажење са деценијским континуитетом политике стабилности по доласку „прелазне владе“ посредством обојене револуције Косово и Метохија и Република Српска доживеле судбину Арцаха, а Срби судбину Јермена, саговорник истиче како би се то „несумњиво догодило“.
„Српски народ и грађани Србије не желе да се сврстају у ред непостојећих држава“
На крају, Карановић истиче да обојене револуције на власт доводе лидере који „конструктивним“ ставом, како показује историја, доводе до дезинтеграције земље.
„Међу опозиционим лидерима Србије постоје многи који би желели улогу Никола Пашињана. Неки од њих сањају улогу Аљбина Куртија и Володимира Зеленског, а не само Пашињана. Требала би да постоји одговорност код политичке опозиције у Србији: Морали би да знају да су Зеленски и Пашињан, као и Курти, лидери практично непостојећих држава: Јерменије која је на корак до коначног нестанка, Украјине која је спржена земља и лажне државе на Косову и Метохији, дакле државе која то није“, наводи Карановић и наставља:
„Међутим, политички ауторитет Александра Вучића, његова популарност не дозвољава да се те илузије реализују, а уколико би они постали истински ауторитет у Србији, онда би се и Србија сврстала у ред непостојећих држава, а српски народ, грађани Србије, не желе тако нешто“.
