Смрт папе Фрање, првог поглавара Римокатоличке цркве из Латинске Америке после више од 1.200 година, потресла је свет и покренула расправе о његовом реформском наслеђу. Преминуо је јуче од можданог удара и срчане инсуфицијенције, само дан након што се, упркос тешком здравственом стању, појавио пред верницима на Васкрс.
Оставио је дубок траг фокусом на сиромашне, дијалогом с православљем, храбрим корацима попут укидања понтификалне тајне у случајевима сексуалног злостављања и борбом против секуларизације.
Какав је био његов допринос током 12 година понтификата, као и како је његова смрт одјекнула у Србији, али и зашто се избор новог папе сматра најнеизвеснијим до сада, о свему томе у Теми јутра на Еуронеwс Србија су говорили верски аналитичар Драшко Ђеновић и историчар Вукан Марковић.
Папа Фрања, који је преминуо након дуге борбе с акутном респираторном инсуфицијенцијом, дијабетесом типа 2 и артеријском хипертензијом, оставио је Римокатоличкој цркви визију усмерену на најугроженије, а његова смрт је, упркос тешкој болести и општем стању, изненађење за многе.
„Јесте, признајем да ме је изненадила. Ја сам на путу и да сам знао да ће умрети, не бих ни кретао из Београда. Али једноставно, то је саставни део живота. Очекивали смо да ће папа Фрања можда отићи још у фебруару, када је био у болници, пре два месеца. Међутим, ево, извукао се и на крају је умро од нечег сасвим другог. Значи, није умро од онога о чему смо сви некако спекулисали да ће отићи са овога света“, каже Драшко Ђеновић.
Историчар Марковић такође каже да је вест о смрти била очекивана, с обзиром на године римског бискупа и на његово здравствено стање.
„Сложио бих се са мојим саговорником да је човек ушао у 89. годину, тако да мало личи на енглеску краљицу и на те претходне лидере који су страшно стари, просто се очекује њихова смрт. А то појављивање пред верницима му је омогућило за Ускрс једну врсту опроштаја са својим верним народом. Тако да је ту, колоквијално речено, поентирао на самом крају. Али да је изненађење, не бих рекао, за болесне и старе људе тешко да је смрт изненађење“, каже Марковић.
Када је у питању наслеђе папе Фрање, Марковић објашњава да је енциклика „Лаудато си“ (Хваљен буди) постала манифест антикапитализма, еколошке свести и одбране сиромашних, позивајући цркву да се врати Исусовом учењу о заштити слабих.
„Неке од најбољих анализа Фрањиног лика и дела налазе се у његовој енциклици ‘Лаудато си’ (Хваљен буди), где је папа Фрања у суштини изложио своју идеологију, заправо једну врсту антикапитализма повезану с веровањем у еколошку политику, одбрану сиротиње, одбрану од најбогатијих, од најмоћнијих. Његов либерализам није нужно отварање цркве према мањинама разних типова. Његова темељна реформа лежи, и то би вероватно желео да остане његова заоставштина, у враћању цркве на најугроженије, на сиротињу, на оне који су у најгорем положају у целом свету“, каже Марковић.
Када је у питању слика коју је о себи у свет слао папа Фрања, често се истиче његова једноставност, инспирисана латинскоамеричким коренима, учинила га је блиским народу. У Аргентини је путовао јавним превозом, а у Ватикану је одбијао раскош, што га је у Србији поредило с блаженопочившим патријархом Павлом.
„Ако одете у Латинску Америку, видећете да су католичке цркве грађене једноставно, не желим да кажем сиромашно, али далеко је то од оног сјаја какав имају цркве по Европи, а да не кажем у Ватикану“, каже Ђеновић и додаје:
„То јесте једно његово срце за обичан народ. Знамо да је, док је био Буенос Ајресу, путовао јавним превозом. Ту неки праве паралелу с блаженопочившим патријархом Павлом, да је једноставно био неко ко је волео народ и ко је био с народом“.
Само дан пре него што је умро, папа Фрања је у службену аудијенцију примио потпредседника САД Џ.Д. Венса и хрватског премијера Андреја Пленковић, а његов последњи чин – појављивање на Васкрс, дан пре смрти – био је симбол посвећености, упркос тешком стању, чиме је исказао поштовање верницима који су дошли да га виде.
„Појавио се на тој тераси да поздрави верни народ, међу којима су многи они које је, не само финансијски и временски, доста коштало то да дођу, али су имали жељу да виде свог поглавара. Он је желео да одговори тако што се ипак појавио, није одржао проповед, није предводио мису, али се појавио пред тим народом. На тај начин их је, како би данас млади рекли, испоштовао“, наглашава Ђеновић.
Папа Фрања је покушао реформисати цркву оснивањем Секретаријата за економију како би смањио бирократију, али отпор унутар Ватикана ограничио је ове напоре. Покренуо је процесе који су били већи од једног понтификата, настављајући наслеђе својих претходника.
„Тешко је мењати бирократију. То сви знамо, било који систем да је у питању, бирократија је попут корова, тешко је ишчупати. Али уколико његов наследник буде наставио његовим стопама, може се очекивати да ће те промене бити још видљивије и као што то што је он затекао није се десило преко ноћи, већ је резултат деценија наслеђа од његових претходника, тако да се није ни могло очекивати да ће за 12 година свог понтификата моћи да изврши све измене и промене у Ватикану“, напомиње Ђеновић.
С друге стране, Марковић истиче да је папа Фрања имао опречне ставове који одударају од класичне побеле на либерале и конзервативце, која влада у свету.
„Свака институција се изразито тешко мења у том смислу, радикалне промене су скоро немогуће и нису ефикасне. То је овај институционални део који се тиче тежине спроведбе разних промена, али са друге стране Фрања је био истовремено изразито против абортуса и изразито за мигранте. Он је имао опречне ставове који нису нужно опречни колико одударају од класичне поделе на либерале и конзервативце или десничаре и левичаре“, каже Марковић и додаје:
„Истовремено је био отворенији према ЛГБТ популацији од било ког претходног папе, али је истовремено био и против тога да жене постају свештеници. Није га лако у том смислу сврстати или разврстати у било који од та два кампа. Оно што је сигурно је да јесте био реформатор и да је инсистирао на томе да, за разлику од његовог претходника, Бенедикта XВИ, који је био интелектуални папа и који је био заинтересован да се, кроз црквену догму и кроз начин на који црква приступа темељним филозофско-теолошким питањима, бори са том кризом хришћанства у модерном времену“.
Према Марковићу, за папу Фрању је важио други приступ, али који је на неки начин комплементаран са приступом претходника.
„За то време је папа Фрања сматрао да је ортопраксија цркве, деловање цркве међу народом и понашањем црквених прелата међу народом, начин на који се та криза решава. Ту су два скоро потпуно одвојена правца, али су донекле комплементарна, зато што један и други приступ подразумева да је црква у одређеној врсти кризе и да је свет у одређеној врсти кризе и да свет све више одудара од оног шта је црква замислила да он буде“, објашњава он и додаје:
„Та огромна либерализација цркве доводи до тога да је верника мање од 30 одсто. Британија је добар пример за то, јер она по први пут у својој историји више није већински хришћанска земља, а црква је све урадила да изађе у сусрет са временом. И зато је реформе папе Фрање тешко укалупити у ове класичне ствари, јер он с једне стране либерализује цркву, али са друге стране је свестан тога да дозвољавање свега у суштини неће имати нарочитог ефекта. Можда је то његова главна реформа. То је враћање цркве на оригинално Христово учење“.
Однос према православљу и значај за Србију
Папа Фрања је у Србији био изузетно цењен због своје дипломатске улоге, посебно због два кључна потеза: заустављања проглашења Алојзија Степинца за свеца и става Ватикана о непризнавању такозваног Косова као независне државе. Ови кораци учврстили су његов имиџ као човека дијалога, посебно у односу са Српском православном црквом, а његова скромност додатно је допринела симпатијама.
„Самим тим што је на неки начин зауставио проглашење Алојзија Степинца за свеца, јер је дозволио да се оформи мешовита комисија да испита лик и дело Алојзија Степинца, показује да је био човек дијалога и да је био отворен за ближи однос са православном црквом. То је нешто што му људи у Хрватској замерају, јер су га сматрали чак антихрватски настројеним, с обзиром на то да за време његовог понтификата Степинац није проглашен за свеца“, каже Ђеновић.
Одлука о Степинцу изазвала је критике у Хрватској, али је у Србији виђена као гест поштовања. Једнако важан био је Фрањин став о Косову, који је имао глобални дипломатски одјек, јер многе земље прате Ватикан у спољној политици, што је помогло Србији у заустављању признања Косова.
„Срби га воле јер је остао доследан томе да Света столица није признала Косово као независну државу, што је помогло нашим политичарима да зауставе серију признања Косова. Многе мале земље гледају у правцу Ватикана, како се Ватикан односи према неким стварима, и колико год да је Ватикан мала држава, ватиканска дипломатија сматра се једном од најмоћнијих дипломатија на свету“, каже Ђеновић и додаје:
„Био је једноставан човек, што можда одговара односу који Срби имају према одређеним српским епископима, који немају тај степен једноставности и понизности, већ воле неке ствари које нису својствене монасима. Можда су управо кроз њега видели патријарха Павла, који је био једноставан човек, човек који није био склон раскоши и разбацивању“, каже Ђеновић.
Будућност цркве: Неизвестан избор и глобални изазови
Фрањина смрт покренула је питања о будућности Римокатоличке цркве, посебно у контексту избора новог папе, који почиње након сахране између 26. априла. Тајност конклаве и глобалне демографске промене чине овај избор најнеизвеснијим до сада. Европа, где хришћанство опада, губи доминацију у односу на Латинску Америку, Африку и Азију, где католичанство расте.
„Католичка црква више није европска црква, а значај католичанства битнији је ван седишта католичанства. У Латинској Америци, у Африци, на Филипинима, одакле долази један од фаворита за новог папу, католичанство и хришћанство остају битне категорије свакодневног идентитета. Ту се види велика разлика између Европе, која и даље доминира у конклави, где папа живи, и, на пример, Сједињених Америчких Држава, где је због хиспаноамеричких миграната у последњих 20 година католичанство постало највећа хришћанска деноминација, престигавши протестанте“, напомиње Марковић.
Конклава, коју ће водити камерленго Кевин Форел, окупиће 138 кардинала млађих од 80 година с правом гласа. Београдски надбискуп Ладислав Немет већ је на путу за Ватикан, а избор ће показати да ли ће црква наставити реформаторски правац папе Фрање или скренути ка конзервативизму.
„Збор кардинала, који чини 252 кардинала, од којих 138 млађих од 80 година има право гласа, окупиће се одмах након сахране. Они се већ окупљају у Ватикану. Јутрос је београдски надбискуп и кардинал Ладислав Немет на свом приватном налогу на платформи ‘Фацебоок’ написао да је на путу за Ватикан и да се неће оглашавати на друштвеним мрежама до завршетка конклаве. Значи, они ће приступити избору наредног папе. Дужност камерленга врши Кевин Форел, Ирац с богатом међународном црквеном каријером и искуством, и он ће водити конклаву где ће кардинали међу собом, иако теоретски сваки крштени католик мушкарац може бити изабран за папу, изабрати наредног поглавара Римокатоличке цркве“, каже Ђеновић.
На крају, избор кардинала са глобалног југа за наредног папу, попут оних из Гане или с Филипина, могао би сигнализирати наставак Фрањиног фокуса на сиромашне и даљи одмак од европоцентричног католичанства.
„Уколико би изабрали једног од два фаворита, једног из Гане, другог с Филипина, црква би показала да наставља да гледа глобални југ и сиромашни део планете као свој приоритет. То наравно не значи да неће и даље реаговати на осипање вере у Европи и покушавати да нађе начине на које може да оствари интеракцију са светом у време које се све више секуларизује“, закључује Марковић.
