Глобалне тензије достижу нивое какви се нису видели деценијама. Након што је руски председник Владимир Путин поручио да је Москва „спремна одмах“ да крене у рат са Европом, а Илон Маск оценио да је широки оружани сукоб „неизбежан у наредних 5 до 10 година“, забринутост због могућег трећег светског рата постала је реална и готово опипљива.
Уз нестабилности у Венезуели, Ирану, Израелу и Гази, све чешће се поставља питање постоји ли уопште део планете који се може сматрати безбедним?
Стручњаци за ризике и геополитичке анализе годинама покушавају да моделују исходе глобалног сукоба.
Иако њихова открића звуче песимистично, ипак указују на неколико земаља које би, захваљујући политичкој неутралности, географској удаљености и способности да саме произведу довољно хране, имале повећане шансе за опстанак.
72 минута до нуклеарне зиме
Финалисткиња Пулицерове награде, истраживачка новинарка Ани Јакобсен у књизи „Нуклеарни рат: Сценарио“ описује како би изгледала потпуна ескалација нуклеарних арсенала.
На основу разговора са стручњацима и увида у некада поверљиву документацију, она закључује да би целокупна размена пројектила могла да се заврши за свега 72 минута.
У том црном сценарију, разарања би била само први талас. Ватрене олује које би гутале нападнуте градове подигле би у атмосферу огромне количине чађи, довољне да годинама заклањају сунчеву светлост.
Последица би била „нуклеарна зима“ и слом пољопривреде у већем делу планете. Научни радови, међу којима и студија објављена у „Натуре Фоод“, предвиђају да би глад могла однети животе и до пет милијарди људи. У таквом свету, пише ауторка, „преживели би завидели мртвима“.
Где би опстанак био најизвеснији?
Иако није могуће потпуно избећи последице глобалног нуклеарног конфликта, неке државе би имале знатно повољније полазне тачке. Пресудни критеријуми су удаљеност од кључних војних циљева у северној хемисфери, пољопривредна самоодрживост и стабилна неутрална политика.
Аустралија и Нови Зеланд готово без изузетка заузимају врх сличних листа. Њихова огромна удаљеност од великих сила, ниска насељеност и снажна пољопривредна производња чине их једним од најреалнијих уточишта. Нови Зеланд, који често предњачи у Глобал Пеаце Индеx-у, додатно је заштићен својим планинским масивима.
Земље југа Јужне Америке такође су често означене као погодна склоништа. Аргентина са својим пространим ораницама и отпорним културама попут пшенице, као и Чиле са развијеном инфраструктуром и ресурсима, налазе се далеко од уобичајених путања интерконтиненталних пројектила. Парагвај и Уругвај се помињу због релативно стабилне пољопривреде и географске изолације.
Швајцарска, синоним за неутралност, има снажну заштиту у виду Алпа и мрежу склоништа која обухвата скоро цело становништво. Због одбијања да шаље оружје Украјини, стручњаци оцењују да је мала вероватноћа да би била виђена као непријатељ.
Исланд, без војске и ослоњен на геотермалну енергију, такође се сматра једним од најбезбеднијих острва. Бутан је још једно место које се често спомиње – од 1971. званично одржава потпуну неутралност и политички је изолован од глобалних блокова.
Далеко на северу, Гренланд се издваја због оскудне популације, политичке неутралности и велике удаљености од потенцијалних циљева. Фиџи, скривен усред Пацифика хиљадама километара од копна, има обиље природних ресурса и малу војну присутност. Индонезија, захваљујући дуготрајној политици „слободне и активне“ спољне политике и удаљености од главних кризних тачака, такође се сврстава међу релативно безбедне регионе.
